ВУЈЕВИЋ, Павле

ВУЈЕВИЋ, Павле, географ, климатолог, универзитетски професор (Рума, 22. VIII 1881 -- Београд, 17. XI 1966). На Универзитету у Бечу, на познатој географској катедри, студирао физичку географију, геологију, метеорологију и климатологију. Докторирао на потамолошкој студији о реци Тиси -- Die Theiss: eine potamologische Studie (ментор А. Пенк, Беч 1904) чиме је стекао титулу доктора географских наука. Био на усавршавању из климатологије и метеорологије у Берлину и Потсдаму (1904--1905). Учествовао као војник у балканским и I светском рату, те се са српском војском повлачио преко Албаније, боравио на Крфу, затим у Лондону (1917) и Паризу (1918). Доцент климатологије и метеорологије Филозофског факултета у Београду постао 1907, ванредни професор математичке и физичке географије, климатологије и метеорологије постао 1919, редовни 1921. Предавао је климатологију, метеорологију, физичку географију студентима географије, шумарства и агрономије. Од 1924. до 1948. био је управник Метеоролошке опсерваторије у Београду и представник Југославије у европској секцији светске метеоролошке организације, затим председник Националне комисије за Међународну геофизичку унију при Академијском савету Југославије. Био је шеф Катедре за метеорологију ПМФ у Београду и управник Метеоролошко--климатолошког завода (1947--1955), управник Географског института САН (1957--1961). Организатор мреже метеоролошких станица у Србији, Македонији и Црној Гори. По позиву, одржавао наставу из метеорологије на Пољопривредном факултету у Новом Саду (1954--1957).

Основна област научног истраживања била је климатологија и њени најзначајнији сегменти. Његова заслуга је развој не само климатологије као физичкогеографске дисциплине, него и метеорологије као гране геофизике и њене афирмације у научном свету и Србији. В. је био пионир микроклиматологије као научне дисциплине и први наш климатолог који се бавио биоклиматологијом. Својим радом о поднебљу Хвара доказао је да је његова клима погоднија за лечење и одмор од многих чувених медитеранских купалишта, те је добио признање почасног грађанина Хвара (1931). В. је један од пионира у области потамологије, односно хидрологије. Био је дописни (од 1950) и редовни (од 1958) члан САНУ, те члан њеног Председништва (1961). Један је од оснивача, први секретар, председник (1931--1933, 1937--1939, 1947--1958) и доживотни почасни председник Српског географског друштва (од 1954). Био је члан Научног савета Географског института САН (1947), председник Националне комисије за Међународну геофизичку годину при Академијском савету ФНРЈ (1955). Дописни (1926) и почасни члан (1931) Чехословачког географског друштва, дописни (1928) и почасни (1957) члан Географског друштва у Берлину, Бугарског географског друштва (1935), Мађарског метеоролошког друштва (1940), почасни члан Географског друштва Хрватске (1961) итд. Од 1938. је члан Комисије за проучавање климатских варијација Међународне географске уније. Једно време био од помоћи Јовану Цвијићу на Конференцији мира у Паризу. По повратку у Београд (1919), у одсуству Цвијића, ангажовао се око обнове Географског завода. Са Цвијићем је покретач и уредник Гласника Српског географског друштва. Одликован је Албанском споменицом, Орденом Светог Саве I реда, Орденом рада I реда (1955). Носилац је Медаље „Јован Цвијић" (1960), награде за животно дело Савета за научни рад СР Србије (1960). Као знак признања Сенат Универзитета у Бечу обновио је његову докторску титулу („златни докторат", 1954).

ДЕЛА: De Theiss: eine potamologische Studie, Лајпциг 1906; Температура тла у Београду, Бг 1909; Општа физичка географија, Бг 1920; Основи математичке и физичке географије, I, Бг 1923, II, Бг 1926; Метеорологија, Бг 1948; Климатолошка статистика, Бг 1956.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Дукић, „Живот и дело Павла Вујевића", Гласник Српског географског друштва, 1966, 2; Т. Л. Ракићевић, „Библиографија Павла Вујевића (1881--1966)", Флогистон, 1997, 6; „Вујевић Павле", „Библиографија радова Павла Вујевића", у: Живот и дело српских научника, IV, Бг 1998; „Павле Вујевић -- водећи југословенски климатолог", Свеске Матице српске, 1998, 10; „Академик Павле Вујевић -- утемељивач савремене климатологије у Србији", Гласник Српског географског друштва, 1998, 2.

Владимир М. Николић; Стеван Станковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)