ВУЛИЧЕВИЋ, Људевит

ВУЛИЧЕВИЋ, Људевит , књижевник, публициста, проповедник (Цавтат, Хрватска, 30. IX 1839 – Напуљ, Италија, 27. VII 1916). Рођен као ванбрачно дете, био је веома привржен мајци ( Моја мати , Беч 1879/80; Бг 1906). Школовао се код фрањеваца у Цавтату, од 1854. постао је редовник у дубровачком самостану, где је завршио гимназију. После студија филозофије (1859) и теологије (1862) у Венецији, дошао је у Дубровник, али је напустио ред Мале браће и прешао у световне свештенике (1870). Као мисионар евангелистичке секте Валдеза, држао је проповеди по италијанским градовима. Писао је медитативно-поетску прозу ( Сила у савјести , Бг 1906), посланице Омладини далматинској и Омладини српској , молитве и библијске параболе ( Христос и птице ). Његове проповеди су биле обојене антиклерикализмом, у тршћанском периоду панславизмом, а од 1879. изразитим афирмисањем српства. Био је приватни учитељ Алекси Шантићу, оснивач омладинског листа Il Giovane , оснивач Српске читаонице и сарадник листова Срђ , Дубровник , Застава и Српски лист . Његова проза је моралистичко-религиозна, истовремено и исповедна и дидактично проповедна, писана повишеном реториком и са честим позивањима на јеванђељска учења („Самотњакове ријечи", „Жена", „Души", „Свјетлост"). 

 ДЕЛА: Целокупна дела , прир. В. Стајић, Бг 1929. 

 ЛИТЕРАТУРА: А. Tamborra, Ljudevit Vuličević tra Slavia e Italia , Roma 1986; П. Палавестра, Историја модерне српске књижевности , Бг 1986; Н. Радуловић, Подземни ток , Бг 2009. 

 Драгана Вукићевић 

   

 *Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)