# ВУЈИЋ, Јоаким
**ВУЈИЋ, Јоаким**, књижевник, редитељ, преводилац (Баја, Мађарска, 20. IX 1772 – Београд, 20. XI 1847). Школовао се у Баји, Калочи, Новом Саду, Сегедину и Пожуну (Братислави), где је и завршио Лутерански лицеум и студирао права на Римокатоличкој академији. Желећи да прошири своја знања и да научи италијански, француски и енглески језик, отишао је 1801. у Трст – тих година један од великих центара српских трговаца и интелектуалаца – и запослио се код богате породице Квекић као приватни учитељ српског и немачког језика. Братислава и Трст били су и његови први театарски универзитети. Високо образован, полиглота и жељан знања, **В.** је био и велики патриота. У *Француску граматику за сербску младеж* (Будим 1805) унео је дијалог у коме се помиње Карађорђе, говори о устанку, о заузимању градова и разлозима устанка. Био је то први дијалог, прва мала драмска минијатура која је објашњавала смисао Првог српског устанка. Са жељом да пређе у Србију, запослио се као учитељ у Земуну, али су га војне власти као непожељног вратиле у Бају. Он је, ипак, добро упамтио како је Вожд са устаницима 1806. заузео Београд јер је то дурбином гледао из Земуна и о томе је писао у *Животоописанију*. Убрзо је прешао у Пешту и на позив Срба из Сентандреје постао учитељ. У Пешти је доживео велико признање: лично од цара добио је похвалу као истакнути учитељ српске школе (1813).
Најважнији и за српску културу најзначајнији био је његов рад у области позоришта. Надахнут позориштима Италије, Аустрије и Мађарске, **В.** је успео да пронађе адекватне облике позоришног стварања за своју публику у Војводини и Србији и да – уз помоћ православне цркве, српске школе, богатих родољуба и трговаца – формира театарске радионице које је окупљао око једног или више позоришних пројеката/представа. Следбеник Д. Обрадовића и Е. Јанковића, градио је просветитељски театар, театар за народ. У Пешти се спријатељио са члановима Мађарске позоришне дружине, на чијем је челу био Иштван Балог који је 1812. у свом позоришту у „Рондели" приказао своје драмско дело *Црни Ђорђе* као затворену представу, само за Србе и Грке. Та представа била је прекретница у животу **В**. Превео је Балогово дело на српски језик и замолио за дозволу да га штампа, с намером да га приказује. Дозволу није добио, али је рукопис сачувао. Уз велику помоћ Балоговог мађарског театра приказао је Коцебуово дело *Крешталица* 1813. Била је то прва световна представа на српском језику. Он је затим приказао свој превод и прераду Коцебуовог дела *Инкле и Јарика* (премијера у Баји 1815), те своју прераду и адаптацију *Црног Ђорђа* (Сегедин 1815, Нови Сад 1815). Била је то храбра одлука будући да је знао за цареву забрану. Опет је стражарски спроведен у Бају. Желео је да српско позориште започне са приказом савременог живота, сликањем српске победе са Вождом и устанком, макар и у најтрагичнијим данима, храбрећи избеглице вером у поновно освајање Београда. **В.** је био цело једно позориште: преводилац, драматург, приређивач дела, редитељ, глумац, певач, позоришни педагог, главни организатор представе, аутор плаката, а сам је проналазио спонзоре и донаторе. За представе је закупљивао најбоље зграде и просторе, обично градска позоришта: у Пешти зграду „Ронделе" Националне мађарске позоришне дружине, у Темишвару Градско позориште и Српски магистрат, у Сегедину Градско позориште, у Новом Саду зграду у функцији Градског театра, у Араду Градско позориште у Магистрату, а у Крагујевцу је имао посебно саграђену позоришну дворану. После успешног завршетка Другог српског устанка и преласка српске престонице у Крагујевац, **В.** је 1835. успео да при оснивању просветних и културних установа међу њих на велика врата уведе и позориште. Тако је код кнеза Милоша остварио свој сан: постао је директор Књажеско-сербског театра. Био је то први дворски театар у Срба. На располагању је имао Шлезингеров Књажевски оркестар, хор, имао је изграђену зграду и шефа техничке службе, сценографа и друге помоћнике. Реквизите је сакупљао са Книћанином идући од куће до куће. За годину дана, 1835–1836, приказао је у Крагујевцу осам представа које су игране само када је Милош захтевао. Када се књаз 1836. вратио из Цариграда, из службене посете султану, **В.** је припремио две значајне представе: *Паденије Сербије у време Светог књаза Лазара у 16 представљенија* и *Востановленије Сербије чрез* *Свјетлог књаза Милоша у 10 дјејствија*. Приказан је и *Бој на Чачку*, а кнегињу Љубицу играо је Сретен Л. Поповић.
Кроз његов „театарски универзитет" прошло је преко 200 младих људи који су ту стекли први наук о позоришту и учинили прве кораке на сцени. Они су настављали његово дело, стварали нове театарске групе које су припремале нове позоришне „пројекте" широм пространстава на којима су живели Срби. **В.** је на тај начин чврсто утемељио грађански, национални театар који је постао природна својина грађанског сталежа српског народа. Почео је са Коцебуовом *Крешталицом* певајући песму слободи и слободној птици 1813, а завршио са Стеријиним *Кир Јањом* 1839. у Панчеву. При валоризацији и ревалоризацији старије српске књижевности оштро је, међутим, критикован (Ј. Скерлић, П. Поповић и др.) његов славјаносербски језик и супротстављање језичкој реформи Вука Караџића и Копитара. Негативне оцене удаљиле су и позоришне ствараоце од његових дела. Његови преводи и прераде играни су, ипак, у скоро свим фазама рада српског, па и хрватског театра: 1835/36. у Дворском театру књаза Милоша у Крагујевцу; 1838/39. у Летећем дилетантском позоришту у Новом Саду; 1840–1842. у Загребу, у оквиру Домородног театралног дружтва; 1841/42. у Београду у Театру на Ђумруку; 1847/48. у Београду у Театру „Код јелена"; 1857. у Крагујевцу у част доласка кнеза Александра Карађорђевића; 1857/58. у Омладинском позоришту у Београду; 1860. у Новом Саду, где је његова дела играла позната дружина Јована Кнежевића.
Његова дела била су, затим, заборављена и није их било на репертоарима наших највећих театара. Тек 1899. у Београду, приликом прославе 30-годишњице Краљевског српског народног позоришта, било је одржано посебно вече у његову част када су одигранe *Апотеоза Јоакиму Вујићу* М. Митровића и *Награжденије и наказаније* и *Љубовнаја завист чрез једне ципеле* **В**. Чувени глумац Чича Илија Станојевић играо је **В.** и био редитељ целе прославе. Ово је уједно последња представа Националног театра грађена на делима **В**.
Поновно обраћање његовим остварењима започело је после 1950, када је Мирослав Крлежа у првој свесци загребачког часописа *Сцена* објавио студију у којој је исказао уверење да питање **В.** и његових дела треба да буде ствар нарочите експертизе која би преиспитала негативно мишљење, какво је заступао Скерлић. Сценско оживљавање његових дела започео је 1957. редитељ Јосип Кулунџић, а већ 1958. представа *Театар Јоакима Вујића*, коју је у Атељеу 212 режирао Владимир Петрић, доживела је велики успех, а редитељ је за ову поставку 1959. добио награду за режију на Стеријином позорју у Новом Саду. В. Петрић је ово дело поставио и на телевизији (Београд), вративши тако **В.** поново у наше театре и домове.
Поред великих заслуга за српско позориште, **В.** је делима *Путешествије по Сербији* (Будим 1828), *Животоописаније* (Карловац 1833), *Путешествије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму* (Бг 1845) и др. заслужан и за стварање читалачке публике у Срба.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ердељановић, Предговор, у: *Путешествије по Сербији Јоакима Вуича*, Бг 1901; H. Кindermann, *Theatergeschichte Еuropas*, 5–6, Salzburg 1962, 1964; В. Петрић, *Театар Јоакима Вујића*, Бг 1965; Ј. Кулунџић, „Јоаким и сцена", *Сцена*, 1968, 1; Б. Ковачек (ур.), *Ј. Вујић. Изабране драме 1, 2,* Бг 1987; А. Ујес, *Позоришно стваралаштво Јоакима Вујића: поводом 175-годишњице прве позоришне представе у Срба 24. августа 1813*, Бг 1988; Д. Бошковић (ур.), *Јоаким Вујић, отац српског позоришта: зборник радова са округлог стола одржаног 12. фебруара 2005. године у Крагујевцу, поводом 170 година оснивања Књажеско-србског театра*, Краг. 2008; A. Mitić, *Theatertätigkeit Joakim Vujićs (1772–1847) im Kontext der Konstituierung der serbischen National-und Kulturidentität*, Bochum 2010.
Алојз Ујес
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)