# ВРГАЊ
**ВРГАЊ**, медведара (*Boletus edulis*), гљива, печурка из раздела Basidiomycota, класе Аgaricomycetes и породице Boletaceae. Име **в.** се често користи и за сличне или сродне врсте гљива, али и као опште име за све врсте из рода *Boletus*. Шешир јој је у младости полулоптаст, касније буде 5–20, ретко и до 30 цм у пречнику, светло до тамно смеђ, фино баршунасте површине. Са доње стране шешира су густе цевчице чија је површина у младости бела, а касније кремсивкасте, жућкасте и на крају зеленкасте боје. Дршка је дебела, чврста и пуна, 5–15, ретко и до 20 цм, дугачка, прљавобеле до светлосмеђе боје. **В.** образује симбиозу на корењу шумског дрвећа због чега га није могуће комерцијално узгајати у вештачким условима изван шуме. **В.** је широко распрострањена врста која расте у Европи, северној Африци, Азији и Северној Америци, у четинарским и листопадним шумама. Унета је из Европе у друге делове света. У Србији је честа врста која се јавља током лета и јесени у разним типовима шума. Месо гљиве је бело, изузетно пријатног и карактеристичног мириса и укуса. Спада у изузетно квалитетне јестиве гљиве. **В.** се сакупља у великим количинама за исхрану, прераду и трговину, поготово у јужним, централним и западним крајевима наше земље, а Србија је један од већих светских извозника свежих и сушених **в**. Због претеране експлоатације од последње деценије XX в., **в.** је у Србији обухваћен прописима о заштити и контроли промета шумских врста гљива. Јединствени мирис и укус не губи се ни након сушења и припрема се у облику различитих јела или супа. У њему има мало масти и шећера, много протеина, слободних аминокиселина, минерала и витамина. Такође, у **в.** има биоактивних супстанци које имају стимулативно или антимикробно дејство које подиже имунитет, као и супстанци које имају антиоксидативна својства. Стога је коришћење **в.** у исхрани врло здраво и пожељно. У Србији постоје врло сродне врсте, које се разликују углавном и највише по боји, екологији и станишту где расту. То су црни **в.** (*B. aereus*) који је нешто чешћи под храстовим шумама, има тамнију дршку и мркосмеђи, готово црни шешир; затим летњи или распуцали **в.** (*Boletus reticulatus*) који расте такође у листопадним шумама и светлије је смеђе боје као и боров **в.** (*Boletus pinophilus*) који претежно расте у боровим шумама планинских предела и којем је боја шешира тамносмеђа са винско црвеном нијансом. Све ове врсте су јестиве и изврсног квалитета, тако да чак и ако се помешају, нема опасности од тровања, па се све у сушеном стању продају као **в**. Једина врста рода *Boletus* која је отровна је лудара (*B. satanas*). Међутим она је релативно ретка, мирис јој је веома непријатан и површина пора испод шешира је упадљиве карминцрвене боје.
ЛИТЕРАТУРА: К. Благаић, *Гљиве наших крајева*, Зг 1931; Ј. Breitenbach, F. Кränzlin, „Pilze der Schweiz", 3, *Мykologia*, Lucerne 1991.
Борис Иванчевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)