# ВРЕМЕ
**ВРЕМЕ**, дневни лист који је излазио у Београду од 18. XII 1921. до 6. IV 1941. Главним иницијатором оснивања сматра се краљ Александар Карађорђевић, који је желео да, поред *Политике*, постоји лист подједнаког квалитета, али под контролом Двору оданих људи. Остварење те идеје поверено је отуд др Момчилу Нинчићу, прваку Народне радикалне странке и министру спољних послова. Штавише, постоје индиције да су у издавању листа коришћена средства Министарства иностраних послова. Али, као оснивачи и финансијери наведени су радикалски политичари, међу којима је било више угледних привредника и индустријалаца: Милутин Стевановић, Добра Митровић, др Војислав Јањић, Гедеон Дунђерски, Милан Вапа, Момчило Нинчић, Фердинанд Грамберг, Владислав Шиђански и други. Као власник и издавач наступало је акционарско друштво „Време", на чијем су списку акционара била приватна лица, предузећа и банке. Већи број акција имали су Фердинанд Грамберг (1.000), Гедеон Дунђерски (1.426), Момчило Нинчић (2.064) и Михаило Шонда (2.364). Један од акционара био је и Радомир (Раде) Пашић, син Николе Пашића, шефа Народне радикалне странке. Првих година излажења акционарски капитал ипак није био велик, а износио је око 3.750.000 динара.
Углед и читаност листа, пак, нису испуњавали очекивања оснивача, јер је **В.** од самог постанка, супротно тврдњи о политичкој независности, било наглашено радикалско-режимско, не успевајући да надмаши популарност *Политике*. Није помогло ни то што је већ 1921. за директора листа био постављен Коста Луковић, бивши њен сарадник, а за уредника Бошко Богдановић. У том првом периоду постојања директор предузећа био је Милутин Стевановић. Ситуација се умногоме променила после доласка Милана Стојадиновића на чело владе у јуну 1935. На самом крају те године смењен је тадашњи директор листа Станислав Краков, на чије је место постављен Драгомир Стојадиновић, брат председника владе. Убрзо потом, 7. II 1936, **В.** је продато на лицитацији, а нови капитал био је много већи – 20 милиона динара. Мада сам није био на листи акционара, М. Стојадиновић је постао његов прави власник, с обзиром да су као имаоци акција наступили ближи и даљи чланови његове породице, лични и политички пријатељи. За главног уредника именован је Гргур Костић, а међу сарадницима је био не само већи број професионалних новинара, него и истакнутих књижевника попут Милоша Црњанског и Станислава Винавера. Током наредних неколико година (1936–1939) **В.** је имало важну улогу у информисању грађана и политичком животу, будући да је поред *Самоуправе* било главно пропагандно гласило владајуће странке – Југословенске радикалне заједнице. Тираж му је постепено растао, те је 1937. износио 130.000 примерака, чиме је у Београду и Србији по читаности било одмах иза *Политике*.
Као и у другим великим дневним новинама најважније рубрике су биле сталне: спољна политика, унутрашња политика, домаћа хроника, друштвени живот, спорт, рекламе. У њиховој припреми и у свим појединостима везаним за технички ниво, управа се трудила да **В.** достигне квалитет најутицајнијих европских листова. Зграда у Дечанској улици у Београду, у којој се поред редакције налазила и штампарија, била је сазидана од белог мермера, опремљена већим бројем телефонских линија и најсавременијим немачким машинама. Због услова у којима је **В.** уређивано и штампано говорило се како је то најмодернија штампарија на Балкану. О готово свим детаљима старао се сам М. Стојадиновић. Према сећању Милана Јовановића Стоимировића, једног од његових најближих сарадника, он је у редакцији свакодневно проводио по неколико сати, често на штету важних државних послова које је морао да обавља. Као „пасионирани новинар", који је и сам желео да пише, помагао је у уређивању свих рубрика, a преко овог листа је најубедљивије промовисао своје политичке идеје и праксу. У унутрашњој политици -- залагање за одржање југословенске државе, противљење децентрализацији земље и ревизији Устава пре но што краљ Петар II постане пунолетан, за економски напредак и државну интервенцију у привреди; у спољној – „чување старих савезништава" (са Француском, Великом Британијом и Чехословачком) и стварање нових (са Немачком и Италијом). Ова је политика, међутим, све више критикована као недемократска и профашистичка, па је и **В.** оспоравано као безидејни, политички потпуно зависан и режимски орган. Пресудан утицај М. Стојадиновића у његовом уређивању осећао се још неколико месеци после „пада" председника владе почетком фебруара 1939. Управо због тога и због чињенице да је лист постајао опозиционарски, у **В.** је 25. VII 1939. уведена комесарска управа. Први комесар био је адвокат Ненад Ђорђевић, а потом новинар Данило Грегорић, некадашњи сарадник М. Стојадиновића, човек профашистичког опредељења. Смењен је, као и други људи блиски бившем председнику владе, одмах после извршеног пуча од 27. III 1941. и формирања Владе генерала Душана Симовића. У том краткотрајном периоду, до уласка Краљевине Југославије у II светски рат, **В.** је под уредништвом Дојчила Митровића и Боривоја Глишића добило западноевропски смер. Последњи, 6.856. број објављен је у XXI години излажења 6. IV 1944. Током окупације, у потпуно другачијим околностима, излазило је *Ново време* (1941–1944), на чијем је челу био Д. Стојадиновић.
ИЗВОР: М. Јовановић Стоимировић, *Дневник 1936–1941*, Н. Сад 2000.
ЛИТЕРАТУРА: В. Драговић, *Српска штампа између два рата*, Бг 1956; Б. Петрановић, *Историја Југославије 1918–1988*, 1, Бг 1988; Б. Симић, *Пропаганда Милана Стојадиновића*, Бг 2007.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)