ВОДЕНЕ БИЉКЕ

ВОДЕНЕ БИЉКЕ (хидрофите), сви аутотрофни биљни организми који цео животни циклус проводе у слаткој, сланој или бочатој води. У ширем смислу то су једноћелијске и вишећелијске алге, водене маховине, папрати и васкуларне биљке. Једноћелијске алге припадају групи планктонских и перифитонских в. б. док се вишећелијске в. б. са јасно диференцираним органима називају макрофите. Деле се на три основне еколошке групе: субмерзне које су целим телом потопљене у води (дрезга – Ceratophyllum , кроцањ – Myriophyllum , различите врсте таласиња – Potamgeton lucens , P. perfoliatus , P. pectinatus , P. crispus итд.), мешница ( Utricularia ), водена куга ( Elodea ); флотантне са пливајућим листовима (водене папрати – Salvinia natans , Azolla , сочивица – Lemna , Spirodella , бели и жути локвањ ( Nymphaea alba , Nuphar luteum ), локвањчић – Nymphoides peltata , враголић – Trapa , жабогриз – Hydrocharis morsus-ranae , тестерица – Stratiotes aloides , неке врсте таласиња – Potamogeton natans , P. gramineus ); и емерзне које су делом изнад воде (трска – Phragmites australis ), рогоз – Typha , вежљика – Schoenoplectus , шаш – Scirpus , иђирот – Acorus calamus , воденa перуника – Iris pseudacorus , водена боквица – Alisma итд. Субмерзне и флотантне в. б. се даље деле на основу тога да ли се укорењују или не. В. б. су прилагођене на живот у воденој средини низом адаптација у зависности којој еколошкој групи припадају. За све је карактеристично присуство ваздушних шупљина или аеренхима у листовима и стаблима преко којих се в. б. снабдевају кисеоником, посебно коренови и ризоми у муљу где влада анаеробија. Субмерзне и делови флотантних в. б. који су под водом одликују се танким, прозрачним листовима који немају кутикулу или је она веома танка, увећаном површином лиске у односу на запремину захваљујући раздељености или заталасаности лиске, стално отвореним и малобројним стомама. Стабло је са мало механичких елемената који заузимају централни положај, коренови су слабо развијени, а неке субмерзне и флотантне в. б. се и не укорењују. Размножавају се полно семеном и вегетативно откинутим деловима биљке или посебним вегетативним пупољцима – турионима. Скоро све в. б. одликују се широким распрострањењем што је условљено уједначеношћу водене средине на широким просторима и лаким расејавањем воденим токовима. У Србији је забележено преко 200 врста макрофита, претежно емерзних које насељавају различита станишта, од низијских бара, мочвара и језера, планинских глацијалних тресава и језера, вештачких акумулација, канала, река, па све до брзих планинских водотока. Мали је број морских макрофита цветница ( Posseidonia martima , Zostera marina ) јер у морима доминирају макрофитске вишећелијске алге које су причвршћене за дно. Највећи број макрофита цветница налази се у слаткој води, а најбројније су у еутрофним барама где чине главну биљну компоненту ових комплексних екосистема. Њихово присуство омогућава исхрану и заклон многим воденим животињама, нарочито рибљој млађи. Вегетација в. б. у слатководним воденим басенима одликује се карактеристичним зонирањем. На обалама и плиткој води налази се појас емерзних в. б. (трска, рогоз, вежљика), следи појас флотантних в. б. , а у дубљим деловима воде су субмерзне в. б . Неке в. б. у Србији спадају у најугроженије представнике флоре. Исушивањем бара и мочвара и загађивањем вода неке врсте су доведене на ивицу опстанка. Такве врсте су водена росуљица ( Aldrovanda vesiculosa ) и ребратица ( Hottonia palustris ) које су увршћене у Црвену књигу флоре Србије . Многе врсте в. б. заштићене су законом. 

 ЛИТЕРАТУРА: D. Sculthorpe, The Biology of Aquatic Vascular Plants , London 1967; В. Стевановић, Црвена књига флоре Србије , Бг 1999; Б. Стевановић, М. Јанковић, Екологија биљака са основама физиолошке екологије биљака , Бг 2001. 

 Бранка Стевановић 

   

 *Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)