ВИКЕНТИЈЕ (Стефановић)

ВИКЕНТИЈЕ (Стефановић) , патријарх пећки (Срем, крај XVII в. – Цариград, 1758). Пострижник неког фрушкогорског манастира. Као архиђакон карловачког митрополита Викентија (Јовановића) вршио је визитације цркава и манастира. За време заточеништва епископа Висариона администрирао је Бачком епархијом. Са митрополитом Викентијем и Павлом Ненадовићем млађим провео је шест седмица у београдском затвору (1736) под нејасним околностима. Пошто су Турци повратили Србију (1739), као архимандрит остао је у Београду где је постао митрополит у време када су Грци преузимали српске епархије и припремали укидање патријаршије. Борио се са оскудицом и немаштином узимајући зајмове од Јевреја са неповољним каматама на шта се жалио Порти. Посетио је Дечане и даривао манастир са 11 дуката и 11 гроша. Када је 1758. постао патријарх, отишао је у Цариград по берат и изненада умро. Сматра се да је отрован да би поново Грк постао патријарх. 

 ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи , I – II, Бг 1902 – 1903. 

 ЛИТЕРАТУРА: М. Јакшић, Д. Руварац, „Вићентије Стефановић, митрополит београдски, а затим патријарх српски", Споменик СКА , 1925, 42; Историја Београда , I – III, Бг 1974; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века , Бг – Пг – Краг. 1996. 

 Радомир Милошевић 

   

 *Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)