# ВЕНЧАЊЕ

**ВЕНЧАЊЕ**, народни, црквени и грађански обред склапања брака са дугом традицијом. Обављао се „по обичају народном", затим „по грађанским законима" и по црквеном обреду. Прихватањем хришћанства од IX в. наовамо **в.** је устаљено као црквени обред. Још за време Ћирила и Методија помиње се превод на словенски језик једног црквено-грађанског законика. Св. Сава је такође настојао да се црквено-грађанско законодавство практично примењује и да се по црквеним обредима венчају сви они који су као многобошци узели жене без црквеног благослова. Законик цара Душана предвидео је 1349. да се ни једна свадба не „учини без **в.**". Тако је **в.** постало обред којем се у народу придаје посебан значај. У српској традиционалној култури, посебно у североисточној Србији, био је у пракси и симболични обред **в.** да би се обезбедила плодност и здраво потомство.

Петар Влаховић

**![001_Vencanje_Srbija.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/scaled-1680-/001-vencanje-srbija.jpg)**Основ за учешће Цркве у склапању брака је у Христовом присуству на женидби апостола Филипа у Кани Галилејској (Јн 2,1-11). **В.** првих векова сводило се на заједничко причешће на литургији и приказивање младенаца присутнима у храму са кратком молитвом и благословом. Када је литургија достигла садашњу дужину, а обред **в.** садашњи облик, који веома дуго траје, **в.** је издвојено у посебан обред. Законик цара Душана (чл. 3) прави разлику између свадбе и венчања. Свадба је склапање брака по старим народним обичајима из времена политеизма који је имао свој ритуал. Венчање је црквени обред чије видљиво место заузима стављање круна-венаца на главе младенаца. Исти Законик забранио је брак без црквеног венчања и наредио да се сви бракови склопљени по народним обичајима озаконе венчањем у храму који су обављали од епископа овлашћени посебни духовници.

Обред **в.** врши младожењин парох пре подне у парохијском храму, а за венчање после подне стављао је грех на душу пароха: „Под смртном клетвом да је свештеник који обави венчање после подне". **В.** у другом храму врши се само по дозволи надлежног пароха. Архијерејски сабор Српске цркве дозволио је **в**. по подне до вечерња, али у време тврдог комунизма свештеници су дозволом епископа обављали **в**. и по ноћи и у дому. За **в.** су потребни кум и стари сват, као сведоци, бурме, бело платно којим свештеник везује руке младенцима (тзв. превез) и по две воштане свеће.

**![002_Vencanje-Aleksandra-Obrenovica_Anton-Sarf.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/scaled-1680-/002-vencanje-aleksandra-obrenovica-anton-sarf.jpg)В**. претходи предбрачни испит који обавља невестин парох, утврдивши канонска и законска права на брак и одсуство брачних сметњи и брачних забрана. Обред **в**. има два дела: обручење и венчање. Обручење (прстеновање) врши се пред отвореним царским дверима иконостаса, при чему младожења стоји са десне, а невеста са леве стране. Сведоци стоје иза младенаца и то кум (први сведок) иза младожење, а стари сват (други сведок) иза невесте. Свештеник младенцима даје упаљене кумовске свеће у десну а старосватске у леву руку и врши прстеновање стављањем бурме на домалић њихових десних руку. Кум им мења бурме, тако да младожења добије невестину а невеста младожењину бурму, са јасним смислом да се слабија женска страна охрабри и ојача за обавезе које јој предстоје у браку, а мушка страна као јача да буде предусретљива према слабијој женској страни. **В.** се обавља на средини храма. Везивање руку платном симболизује њихов будући заједнички живот и вечиту међусобну повезаност тајном брака. Исти симболички смисао заједничког живота има пијење вина из заједничке чаше (В. Караџић је назива молитвена чаша), а тај чин истовремено подсећа на време када се **в.** вршило у оквиру литургије. Карактеристика обреда је стављање венаца/венчила, тј. круна на главе младенаца: отуда се обред зове венчање. На крају младожења ставља прстен невести, а невеста младожењи и тако свако од њих добија своју бурму. Симболика бурме је у брачној верности и вечности брака, јер као што прстен нема крај тако ни склопљени брак неће имати крај. ![003_Vencanje-Aleksandra-I-Karadjordjevica_Rudolf-Valdec.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-08/scaled-1680-/003-vencanje-aleksandra-i-karadjordjevica-rudolf-valdec.jpg)Симболика венаца је у целомудреном животу пре брака, зато се другобрачнима не стављају венци на главу. Троструки опход око стола за којим се врши венчање симболизује такође трајност брака у име Свете Тројице. У отпусту чина венчања помињу се Богом венчани цареви Константин и Јелена, тј. венчани царском круном а не брачним венцем јер су мајка и син; и великомученик Прокопије, који је научио дванаест жена да са весељем и радошћу иду од брачних одећа и радости на мученичку смрт, као на брачно весеље. **В.** другобрачних има мање свечан карактер. **В.** се не обавља: средом и петком, од почетка Божићног поста до Богојављења (закључно), од сиропусног понедељка до светле суботе (закључно), у време петровског и госпојинског поста, на Усековање Јована Крститеља и на Крстовдан.

Радомир Милошевић

ИЗВОРИ: *Требник*, Бг 1956; *Брачна правила СПЦ*, Бг 1973.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, *Наш народни живот*, III, Бг 1931; Л. Мирковић, *Православна литургика*, 3, Бг 1967; *Енциклопедија православља*, 1, Бг 2002.

\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)