# ВЕДУТА
**ВЕДУТА** (ит. *veduta*: поглед, изглед), панорамска слика, гравира или цртеж града или насељеног предела. Као самостални сликарски жанр први пут се јавља у Холандији у XVII в. да би свој пуни процват доживела век касније у Италији. Ведутисти су најчешће приказивали Рим, Венецију, Дрезден, Беч, Минхен и Варшаву, али и Париз и Лондон. Док је Каналето израђивао како топографске **в.** уз помоћ камере опскуре тако и идеализоване **в.** са измишљеним или фантастично размештеним грађевинама, Панини је приказивао искључиво римске античке руине или каприче. По пропасти неког древног архитектонског објекта **в.** су постајале прворазредни документ при њиховом ископавању и конзерваторско-рестаураторским радовима.
Најстаријом и најупрошћенијом **в.** Јерусалима са околином код Срба сматра се фреска у манастиру Пиви (1606). С краја XVII или с почетка XVIII в. потиче дрворезна плоча са двоструком **в.** Свете Горе и тамошњих манастира, данас у Музеју српске православне цркве у Београду. Током XVII, XVIII и почетком XIX в. веома популарни били су хаџијски Јерусалими, иконе великих димензија које ходочасници доносе као успомену на боравак у Светом граду, с намером да и друге побожне хришћане подстакну на хаџилук. Унутар градских зидина приказивани су библијски догађаји, са централном сценом Христовог гроба, али без веће уметничке вредности. Овакве наративне **в.** Јерусалима израђивале су палестинске радионице и копирали домаћи мајстори. У *Поклонику* који се данас чува у Јерусалиму, илустрованом рукопису Гаврила Тадића из 1662, налази се више стилизованих минијатура са **в.** Јерусалима. О трошку јерусалимског архимандрита и чувара Светог гроба Симеона Симоновича, Жефаровић је у Бечу издао илустровани водич по палестинским светињама – *Описаније Јерусалима* или *Проскинитарион* (1748). Ова популарна књижица штампана на два језика, за Србе и Грке, имала је тираж од неколико хиљада и 1781. доживела друго издање. Од укупно 70 бакрореза педесетак су биле **в.** јерусалимских манастира и палестинских светих места, градова и лука. Српску графику XVIII в. обележили су и идеализовани бакрорези са **в.** манастира чији првенствени циљ није била топографска тачност – мада већина има и веродостојне елементе – него указивање на историјску традицију и стављање у службу верских и политичких потреба. Реч је о тридесетак гравира српских манастира са подручја Карловачке митрополије (1741–1782), као и **в.** манастира Хиландара, Дечана, Студенице, Пећке патријаршије и Пиве. Њима се алудира на Божји град или Небески Јерусалим као архетипски облик затвореног рајског врта. У оквиру манастирског комплекса са околином приказане су епископске визитације по угледу на Христов улазак у Јерусалим, чиме **в.** највећих српских светиња добијају алегоријски смисао везан за актуелни историјско-политички тренутак. Као најближе, уз манастире се приказују и схематизоване **в.** најближих вароши (Арад, Ириг). Истовремено **в.** старих градова наручују угледни житељи грчко-цинцарског порекла (Мосхопоље, Елбасан, Берат, Кожан, Охрид), Вук Исакович (Моровић), занатски цехови (Нови Сад), српске православне општине (Сењ), док се топографске **в.** Јерусалима гравирају у хаџијске сврхе. Између друге половине ХVI и краја ХVIII в. претежно немачки мајстори гравирају бројне **в.** Београда. Упоредо са потискивањем Турака са Балкана занимање за овај део Европе нагло расте, па се ради војно-инжењерских потреба **в.** Београда отискују заједно са **в.** Сиска, Осијека, Суботице, Петриње, Бихаћа, Шапца и Сентандреје. Крајем XVIII и почетком XIX в. цртеже, бакрорезе и литографије српских градова и манастира израђују бројни страни и домаћи мајстори. У стиловима различитих уметничких епоха током ХХ в. настају **в.** градова у којима су неко време боравили или дуже живели најбољи српски сликари (Београд, Крф, Дубровник, Рим, Париз), међу којима су и меланхоличне и фантазмагоричне **в.** Пеђе Милосављевића.
ЛИТЕРАТУРА: *Београд у старим гравирама*, Бг 1950; Д. Медаковић, „Прилози историји културе Београда", *ЗФФБ*, 1968, Х, 1; Д. Давидов, *Описаније Јерусалима*, Н. Сад 1973; Р. Михаиловић, „Ведуте српске графике XVIII века", В. Матић, „Манастири Карловачке митрополије и њихов изглед на гравирама", *Српска графика XVIII века*, Бг 1986; С. Ракић, *Иконе Босне и Херцеговине (16--19. вијек)*, Бг 1998; Д. Давидов, *Срби и Јерусалим*, Бг 2007.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)