ГАВЕЛА,

ГАВЕЛА, Бранко, археолог, класични филолог, универзитетски професор (Босански Петровац, 27. III 1914 -- Београд, 30. X 1994). Завршио је Филозофски факултет у Београду, класичну филологију и археологију 1937. Као суплент (приправник) предавао латински језик у гимназији у Пећи 1938--1939, потом био запослен у Народној библиотеци Србије у Београду 1939--1942, а од априла исте године радио као професор латинског језика у Трећој мушкој гимназији. У периоду 1945--1946. био је члан редакције дечјег часописа Пионир. На ФФ у Београду је 1947. изабран за асистента за археологију и први је држао предавања из Праисторијске археологије. Докторску дисертацију Келтски oppidum Жидовар (Бг 1952) одбранио је на истом факултету 1950. Ту је биран у сва звања, а за редовног професора 1962. Утемељио је Катедру за праисторијску археологију 1962. и био њен вишегодишњи управник. Био је председник Археолошког друштва Србије по његовом оснивању (1970) и први управник новооснованог Центра за археолошка истраживања на ФФ у Београду (1978). На Одељењу за историју уметности предавао је Општу историју уметности старог века до пензионисања 1982. Декан ФФ био у периоду 1977--1979.

Г. је вршио прва теренска истраживања на локалитету Жидовар код Вршца 1948. и 1949. Тако је Жидовар ушао у литературу као први латенски опидум код нас. Каснија истраживања публикована су у радовима: „О етничким проблемима латенске културе Жидовара" (Старинар, н.с., 1969, 20), „Праисторијски град Жидовар" (Велика археолошка налазишта у Србији, Бг 1974), „Епоха келтске културе на Балкану" (ЗФФ, 1976, 13, 1). Научној јавности је приближио културну, економску и политичку прошлост Келта, указао на вредност античких извора, а келтску миграцију посматрао је у оквиру „економске револуције" тог времена. Тумачио је културу и миграције других палеобалканских народа уз помоћ лингвистичких, археолошких и антрополошких теорија („Скордисци у нашој земљи према античким писцима", ЖА, 1951, I, 2; „Илири и Келти у Подунављу и на Балкану", ГМГБ, 1960, 7; „О проблему порекла и јединства Индоевропљана", ЗФФ, 1962, 6, 2; „О илирском супстрату на Балкану", ГЦБИ, 1965, 1; „Келти у грчким античким историографским и уметничким изворима", Материјали АДЈ, 1966, 3; „Пелазги и Минијци", ЖА, 1978, 28, 1, 2).

Г. се сматра родоначелником истраживања палеолита у Србији. Више од три деценије рада посветио је средњопалеолитским стаништима -- пећини под Јерининим брдом у Градцу код Крагујевца и Рисовачи код Аранђеловца, откривајући потпуно непознато раздобље из прошлости Србије („Истраживања и проучавања палеолитика у Србији", Зборник радова Одбора за крас и спелеологију САНУ, 1983, 546). О неолиту је писао као о посебној културној категорији у којој „човек уводи и естетску компоненту у живот" („Неолитик као епоха и културна категорија", у: Неолит Централног Балкана, Бг 1968), а значај неолитске револуције приказао на примеру археолошког налазишта Винча („Винчин културни хронолошки комплекс", ЗФФ, 1964, 8, 1). Проучавао је етрурску духовну и материјалну културу (Етрурци, историја, култура, уметност, Бг 1978). Посветио се посебно тумачењу грчке уметности и њене естетике што је објединио у књигама Историја уметности античке Грчке (Бг 1969) и Фидија: Класична епоха хеленске уметности (Н. Сад 1962). Феномен уметности у класичном периоду посматрао је као посебан однос између државе и уметника („Хуманистичке инспирације у грчкој класичној уметности", ЛМС, 1966, 398, 2--3; „Фидија и Партенон", ЗФФ, 1963, 7, 1). Приврженост античкој књижевности и философији показао је преводима дела Аристотела (Метафизика, Бг 1971) и Цицерона (Филозофски списи. О пријатељству, о старости, Н. Сад 1978). Превео је и Теолошко политички трактат Б. Спинозе (Бг 1957).

Г. је у својим радовима спојио историографију, тумачење материјалне културе, егзактност археологије, ликовну терминологију и поетику, те интерпретацију у историји уметности. Писао је о делима ликовне уметности која је начинио праисторијски човек а оплеменио човек антике. Осветлио је хуманистичку природу живота у прошлости, али је начинио и искорак у лични доживљај уметничког дела и у слободу асоцијације. У књигама Из дубине векова (Зг 1977) и Предања и знања о старом Балкану (Бг 1978) дао је низ есеја и огледа у којима тумачи стваралаштво посебних естетских вредности од праисторије до почетака античке епохе. У истраживању духовне и материјалне културе праисторије и антике користио је компаративни метод и истицао његов значај у археологији и залагао се за мултидисциплинарно сагледавање културне историје народа.

ДЕЛА: Праисторијска археологија, Бг 1956; Археолошко и уметничко благо Југославије. Из праисторијског и античког доба, Осло--Бг 1974; Палеолит Србије, Аранђеловац--Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Гавела, Д. Срејовић, З. Летица, „Катедра за археологију" у: Сто година Филозофског факултета, Бг 1963; М. Милинковић, „Одељење за археологију", у: Филозофски факултет (1838--1998), Бг 1988; М. Сладић, „Библиографија радова професора др Бранка Гавеле" (Споменица Бранка Гавеле), ЗФФ, Бг 1991, 17.

И. Кузмановић Нововић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)