ГРАОВАЦ, Никола

ГРАОВАЦ, Никола, сликар (Вребац код Госпића, Лика, 29. V 1907 -- Топола, 16. I 2000). Сиромашни родитељи послали су га у „печалбу" да би тешким физичким радом издржавао себе и финансијски помагао породицу. Кao петнаестогодишњак обрео се у Београду и у њему трајно остао, иако је због послова краће боравио у Жељину, Панчеву и Зрењанину. Открио је склоност ка уметности, посећивао изложбе, бавио се цртежом и акварелом. Сликарски се формирао самостално, потом код Јована Бијелића (1932‒1933; 1934‒1937), одличног педагога који је одмах приметио његово изузетно визуелно памћење и осећај за боју и линију. Радио је као наставник ликовног образовања у Призрену (1948), а затим стварао у статусу слободног уметника у Београду (од 1951), упоредо у Новом Саду (1954--1967) и Тополи (од 1976). Био је члан УЛУС-а и уметничких група Четворица (1933), Тројица (1937) и Десеторица (1940), а гост на изложбама Облика (1938). Редовно је излагао на заједничким ликовним смотрама од 1933. и самостално од 1935. до 1998, највише у Београду и градовима широм Србије, такође у Прагу, Сарајеву, Подгорици и Будви. Ретроспективну изложбу приредио му је Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић" (1980). Добитник је Награде „Ђурица Ђорђевић", Награде Политике (1937), Октобарске награде Новог Сада (1964) и Награде УЛУС-а (1965). Његова дела чувају и излажу Народни музеј, Музеј савремене уметности, Музеј историје Југославије, Музеј града Београда, Галерија Матице српске у Новом Саду, Савремена галерија Уметничке колоније Ечка у Зрењанину, Музеј рударства и металургије у Бору и више музејско-галеријских установа широм Србије. На Опленцу је отворен Легат Николе Граовца (2005).

Представник је колористичког експресионизма и интимизма. Најчешће је сликао пределе, мртве природе, композиције са фигурама и ентеријере. Био је одличан портретиста (Портрет Цуце Сокић, 1942‒1943; Портрет Душана Влајића, 1947; Портрет уметникове супруге, 1959). Више пута је успешно забележио сопствени лик (Аутопортрет, 1943; Аутопортрет, 1960). У почетку је показао способност да измири вредности бојених плоха и поједностављеног цртежа, као и наклоност ка искуствима фовиста и Јована Бијелића (Лежећи женски акт, 1934; Мртва природа, 1935; Ентеријер, 1935). Крајем 30-их свео је палету на тонове зелене, плаве и понеки звонкији акцент, а приближио се лирском доживљају природе (Предео из Лике, 1940; Црква у Словенији, 1940). Током пете деценије инсистирао је на тачном цртежу и радио у духу поетског реализма и интимизма (Девојчица са цвећем, 1942; Цвеће у бокалу, 1943; Призрен, 1948; Нови Сад, 1950), каткад прожетог умереним експресионизмом (Београд, 1949). Почетком шесте деценије дефинисао је особен експресионистички исказ заснован на вешто контролисаном гесту, арабесци цртежа, звучним колористичким контрастима и сазвучјима, сочној фактури, пиктуралној засићености, атмосфери и добро решеним композицијама уравнотежених бојених и светлосних маса. С мањим одступањима тако је стварао до краја живота (Прозор, 1953; Сусрет рудара, 1953; Предео, 1956--1957; Бегеј ноћу, 1959; Са Неретве, 1961; Београд, 1972; Виногради на Опленцу, 1976; Мртва природа са црвеном драперијом, 1980; Црква у Сремским Карловцима, 1994).

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, Српско сликарство ХХ века, Бг 1970; М. Коларић, Никола Граовац: слике, Бг 1980; В. Ристић, Никола Граовац 1907‒2000, Топола 2007.

Љ. Миљковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)