ГРАЂАНСКИ РАТ

ГРАЂАНСКИ РАТ, оружани сукоб између националних, политичких, верских, класних и других супротстављених друштвених група у оквирима једне државе. Настаје као последица нерешених социјалних, економских, политичких и других проблема у друштву. Најчешће, на једној се страни налази владајућа, државна организација, а на другој снаге које настоје да преузму власт на читавој територији државе, или само на једном њеном делу, због чега се у односу на међународне ратове разликују према природи ратујућих страна. Од класичних ратова грађански се разликују и по сложености, како због операцијског простора, тако и због чињенице да се у њима мењају стране, али и због дужине. Могу трајати по неколико деценија. Иако се воде у оквирима једне државе, постоје примери да су могле бити умешане и друге државе. Устаничке стране настоје да прошире устаничку основицу, па воде изразито офанзивне операције, док владајуће структуре настоје да спрече даље ширење устанка, како у погледу територије захваћене борбеним дејствима, тако и у погледу становништва укљученог у подршку устаничкој страни. За циљ могу имати промену постојећег политичког система или режима, отцепљење и припајање другој држави дела територије или стварање посебне, независне државе. Једна од основних карактеристика је оштрина и безобзирност у избору средстава и начина борбе. Кршење међународних конвенција присутније је него у класичним међудржавним ратовима. У оквирима Женевских конвенција из 1949 (Конвенција о поступању са ратним заробљеницима; Конвенција за побољшање судбине рањеника и болесника у оружаним снагама у рату; Конвенција за побољшање судбине рањеника, болесника и бродоломника оружаних снага на мору и Конвенција о заштити грађанских лица за време рата, Бг 1950) нашле су се одредбе којима је изричито прописано човечно поступање према свим лицима која не учествују непосредно у непријатељствима, подразумевајући ту и припаднике оружаних снага који су положили оружје, као и прихватање и неговање рањеника и болесника. Забрањено је наносити све повреде животу и телесном интегритету, нарочито све врсте убистава, сакаћења, свирепости и мучења. Такође, забрањени су узимање талаца, повреде личног достојанства, увредљиви и понижавајући поступци, изрицање и извршавање казни без претходног суђења од стране редовног установљеног суда, пропраћеног свим судским гаранцијама које цивилизовани народи признају за неопходне. Г. р. су били честа појава кроз историју. Јављали су се још у античком Риму, чести су били у средњем и новом веку (Француска револуција, Г. р. у САД), па и у модерној историји. Вођени су у Русији (1918--1920), Кини (1924--1936, 1945--1949), Шпанији (1936--1939), Југославији (1941--1945), Грчкој (1946--1949). Г. р. је обележио и некадашњи југословенски простор у време распада социјалистичке Југославије. Вођен је у Хрватској (1991--1995), Босни и Херцеговини (1992--1995), на Косову и Метохији (1998--1999). У Хрватској је отпочео у пролеће, а распламсао се у касно лето 1991. У сукобу између републичких власти и српског становништва са подручја Северне Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Барање и Западног Срема Срби су у почетку имали подршку ЈНА. Након њеног повлачења у пролеће 1992, наспрам Хрватске је остало локално српско становништво у Републици Српској Крајини (РСК). Рат је завршен војним операцијама хрватске војске Бљесак и Олуја у мају и августу 1995, у којима је протеривањем више од 220.000 Срба етнички очишћен читав западни део дотадашње РСК. Током четворогодишњег сукоба у Хрватској страдало је око 7.200 Срба. Г. р. у Босни и Херцеговини избио је у пролеће 1992. Захватио је читав простор те републике и потрајао више од три године. Од почетног сукоба између Срба с једне и Муслимана и Хрвата с друге стране, израстао је у сложен рат у којем су учествовале три зараћене стране, проузрокујући тешка материјална разарања и људске губитке. Процењује се да је током рата у БиХ убијено око 29.000 Срба. Завршен је склапањем и потписивањем Дејтонског мировног споразума у новембру и децембру 1995, којим је утемељена држава БиХ са два ентитета -- Федерацијом БиХ и Републиком Српском. Сукоб на Косову и Метохији изазван је сепаратистичким активностима и терористичком делатношћу албанске Ослободилачке војске Косова. Спорадични сукоби терориста са српском полицијом и југословенском војском, којих је било још од 1996, кулминирали су почетком 1998. На страни Албанаца у рат се у марту 1999. укључио и НАТО пакт, који је бомбардовањем, дугим 78 дана, приморао Савезну Републику Југославију да се у јуну те године повуче са Косова и Метохије. Већина српског становништва напустила је тада јужну српску покрајину, над којом је Србија изгубила ефективну власт.

ИЗВОР: Женевске конвенције о заштити жртава рата од 12. августа 1949, Бг 1962.

ЛИТЕРАТУРА: Војна енциклопедија, III, Бг 1972; Војни лексикон, Бг 1981; С. Радуловић, Судбина Крајине, Бг 1996; M. Секулић, Книн је пао у Београду, Bad Vilbel 2001; Hrvatska enciklopedija, IV, Zg 2002, 308; С. Аврамов, М. Крећа, Међународно јавно право, Бг 2003; Н. Барић, Српска побуна у Хрватској 1990--1995, Зг 2005; К. Новаковић, Српска Крајина: успони, падови, уздизања, Бг 2009; Д. Боројевић, Д. Ивић, Војска Републике Српске 12. мај 1992 -- 31. децембар 2005, Бг 2014; М. Бјелановић, Разбијање СФРЈ и грађански рат у Хрватској (1990--1995), Бг 2016; Д. Маријан, Домовински рат, Зг 2016.

М. Гулић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)