ГАВРИЛО СВЕТОГОРАЦ

ГАВРИЛО СВЕТОГОРАЦ, хиландарски јеромонах (? -- ?, после 1540). Руског је порекла (из рода Мстиславича). У првој половини XVI в., у три маха је заузимао угледни положај светогорског прота. Са грчког је превео на словенски најпре историју постанка Свете Горе, а потом и два краћа богослужбена списа: „О служби над умрлим у недељу Свете пасхе" и „Устав за свештенике при спремању за службу". Бавио се и изворним књижевним радом -- написао је између 1517. и 1519. Житије Нифона, солунског митрополита и цариградског патријарха, а у науци је највише пажње изазивала његова преписка са угарским краљем Јованом Запољом (1527--1540). Прва Запољина посланица и Г. одговор нису сачувани, али је позната друга краћа посланица коју је у краљево име писао логотет Лацко од Мацешти, као и Г. одговор у име свих игумана и духовника Свете Горе о многим важним догматским питањима православне цркве.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Сп. Радојичић, „Друго посланије светогорског проте Гаврила угарском краљу Јовану Запољи (из 1534 год.)", ЈФ, 1958, 22; „Стари српски писци руске националности (од краја XV до краја XVII века)", Годишњак ФФУНС, 1960, 5; Ђ. Трифуновић (прир.), Српске посланице XVI века, Кш 1988.

З. Витић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)