ГЕОРГИЈЕ КРАТОВАЦ

ГЕОРГИЈЕ КРАТОВАЦ, кујунџија, светац (Кратово, 1497 -- Софија, 11. II 1515). Свети новомученик који се у српском месецослову, житију и Србљаку зове по родном месту; у руским Синаксарима и грчким Неомартиролозима стоји „Свети новомученик Георгије Србин". Да је Србин и „српског корена" сведочи житије које је написао поп Пеја, „угледан свештеник српске колоније у Софији у првој четвртини XVI века". Син Димитрија и Саре, по занимању кујунџија (златар), а у срцу и души уверени и богомољни православац. Из родног Кратова преселио се у Софију где је било доста Срба занатлија и трговаца и настанио се код свештеника Петра, који се такође бавио израдом предмета од сребра. Захваљујући свом кујунџијском мајсторству и личној лепоти брзо je постао познат, што је имало кобне последице. Турци су пожелели да буде њихове вере и предложили му да пређе у ислам, што је он одбио и доспео у тамницу. Паметан и у веру добро упућен, вешто је и непопустљиво бранио истине хришћанске вере, убеђен да је и права и боља. Кадија је хтео да га усини и нудио му повлашћен положај, а он њему да призна предности хришћанства и да се крсти. Поп Пеја га је посетио у тамници и објаснио смисао страдања за веру. Његов покушај да га новцем откупи из тамнице није успео. После разних мучења, осуђен је на смрт спаљивањем. У пламену на ломачи Г. се помолио: „Господе Исусе Христе, у Твоје руке предајем дух свој", а тада се појави облак и плаха киша угаси ватру ломаче што Турке забрину и посрами, а охрабри присутне хришћане. Имао је само 18 година када је страдао за Христа, 11. II 1515. по григоријанском календару, у недељу месопусну, на тргу у Софији, за време султана Селима. Хришћани су током ноћи његово тело пренели у храм Св. Георгија, а сутрадан је свештеник Петар добио дозволу да га сахрани. Исте године, на тројичке Задушнице 26. маја (пасхално слово Р, година проста, Васкрс 8. априла) извадили су мошти из гроба, положили их у ковчег и унели у цркву. У Србљаку је његова успомена 11. фебруара. Пренос моштију празнује се 26. маја, али та служба није ушла у Србљак, него се налази у минеју за месец мај штампаном у Русији. Посвећена му је црква у Кратову подигнута 1925. Ликовно приказивање Г. почело је рано. Сликан је у пећкој припрати, Студеници, сремској Петковици, Ломници, у цркви Богородичиног успења на старом смедеревском гробљу, у живопису средином XVI в., а сигниран је као Св. мученик Георгије Нови. Смедеревски златари славе га као свог еснафског заштитника. Налази се у Стематографији Христофора Жефаровића (Беч 1741). Житије и служба који се налазе у Србљаку аутентични су књижевни рад софијског попа Пеје, сведока мучеништва Г. Настали су у времену 1516--1523. Акростих канона „Поп Пеја теби приноси" и акростих Богороди-чина „О, Георгије" изгубљени су приликом превода на савремени српски језик који доноси Србљак. Превод на српски језик извршио је патријарх Павле у време док је био рашкопризренски епископ. Култ Г. ширио се не само по Бугарској и Србији него и по Светој Гори, а захваљујући монасима Прохору и Митрофану чак и по Русији. Честице његових моштију чувају се у Москви, у Драгаљевском манастиру у Бугарској и српским манастирима Хиландару, Студеници, Дечанима и Великој Ремети. У руском минеју 26. маја је служба Г. Новом, мученом „в Средцје градје болгарском, от безбожнаго царја Селима турскаго". То је служба обретења и преноса свечевих моштију у храм. Службу је написао Василије Варлаам из Пскова, а житије Илија из Пскова.

ИЗВОРИ: С. Новаковић, „Служба и живот светога Ђурђа Кратовца", ГСУД, 1867, 21; Србљак, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Ђорђе Кратовац, светитељ Србин, Бг 1885; С. Душанић, „Презвитер Пеја писац службе и биографије Св. Ђорђа Кратовца", ХД, 1939, 5; Ђ. Сп. Радојичић, Стари српски књижевници XIV до XVII века, Бг 1942; Л. Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Смед. 1965; Ј. Поповић, Житије светих за месец фебруар, Бг 1973; Д. Богдановић, „Житије Георгија Кратовца", ЗИК, 1976, 10; Г. Суботић, „Најстарије представе светог Георгија Кратовца", ЗРВИ, 1993, 32; И. Калиганов, Георгий Новый у восточных славян, Москва 2000.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)