ГРАЂЕВИНАРСТВО

ГРАЂЕВИНАРСТВО, jедна од најстаријих људских делатности која је у потпуности у служби човека, његовог материјалног и културног развоја. Најранији облици градитељских активности датирају од оног тренутка када је праисторијски човек почео свесно да мења природно створене облике и да их подешава својим потребама како би себи обезбедио стално склониште, водоснабдевање и могућност контакта са ближом и даљом околином. Ове потребе условиле су градитељске подухвате већ у првим организованим друштвима (Јерихон -- Западна обала око 9000. п.н.е., Лепенски Вир -- Србија око 7000. п.н.е., мегалитски храмови на Малти око 3700. п.н.е., те у Шкотској, Холандији, Ирској, Стоунхенџ -- Енглеска 2775--1770. п.н.е. и др.). Но, значајнији градитељски подухвати могу се лоцирати у период између 4000. и 2000. п.н.е. у древном Египту и Месопотамији. Ово је период у којем човек открива точак, око 3000 година п.н.е. и пловидбу, што битно унапређује транспорт људи и добара и значајно побољшава квалитет живота. Изградња пирамида у Египту представља прва велика градитељска остварења од којих се може издвојити изградња степенасте пирамиде фараона Џосера (III династија) у Сакари (месту удаљеном 30 км јужно од Каира), под руководством „великог управљача јавних радова читавог Египта" -- генијалног Имхотепа, око 2650. п.н.е. Овај грандиозни подухват (димензија 121х109х60 м, запремине око 330.400 м^3^) може се сматрати првим изузетним градитељским остварењем. После овог подухвата следи изградња читаве серије пирамида у Египту (Куфуова, Кефренова, Микериносова и др.), које су са великом умешношћу пројектоване и изграђене. На овим радовима египатски градитељи су овладали и геодетским пословима и развили читав низ инструмената за прецизно постављање и праћење изградње ових грандиозних објеката. Такође су овладали и вештинама извођења грађевинских радова, посебно обрадом камених блокова и њиховим транспортом и уградњом. После овог периода ређају се велики градитељски подухвати као нпр.: Зигурат у Уру (око 2000. п.н.е.), Вавилонска кула (око 600. п.н.е.), Краљевски пут у Персији (око 550. п.н.е.), Еупалинусов тунел за водоснабдевање на Самосу (530--520. п.н.е.), Партенон (око 440. п.н.е.), Вија Апија (312. п.н.е.), светионик у Александрији (око 280. п.н.е.), велик кинески зид (почео да се гради око 250. п.н.е. и градио се све до XVII в.), велики број акведуката и објеката за водоснабдевање и др. На нашим просторима период I и II в. н.е. посебно је значајан по изградњи римских војних путева у Горњој Мезији (данашња територија Србије) дуж великих река Саве, Дунава и Мораве, као и везе са суседном Дакијом (данашња Румунија). У овом периоду изграђују се и градови попут Сирмијума (Сремска Митровица), Сингидунума (Београд), Виминацијума (Костолац), Гамзиграда, Наисуса (Ниш) и Царичиног града на падинама планине Радан. По свом значају и градитељском умећу, посебно се истиче изградња моста преко Дунава код Кладова (103--105. н.е.) за време цара Трајана (53--117. н.е.). Дужина овог моста била је 1.135 м и он се протезао преко 20 зиданих стубова који су били фундирани у Дунаву. Сама конструкција моста је била дрвена и уништена је приликом повлачења римских легија из Дакије за време цара Аурелија (161--169. н.е.). На овој локацији Дунав је био широк око 800 м. Био је то један од задивљујућих објеката које је изградио главни градитељ цара Трајана -- Аполодор из Дамаска. Материјални докази о овом мосту, остаци стубова, били су још увек видљиви средином XIX в. Приказ овог моста налази се на Трајановом стубу у Риму.

Рани период развоја цивилизације карактерише и изградња великих градова у подручју Месопотамије (Ур, Урук, Вавилон, Нипур и др.) од којих су неки бројали и преко 100.000 становника. Интересантно је истаћи да је Рим на размеђи старе и нове ере бројао око 1.000.000 становника. Синтезу ранијих знања и искустава у области градитељства као и сопствена сазнања у овој области објавио је главни градитељ и архитекта Римског царства у I в. п.н.е. -- Витрувије Полио (80--15. п.н.е.) у свом капиталном делу Десет књига о архитектури. У овом делу изнета су сазнања о целокупном градитељству са посебним освртом на технологију градње, грађевинске машине, материјале за грађење, изградњу акведуката, снабдевањe градова водом, геодетске инструменте, централно грејање зграда и сл. Градитељске вештине и знања којима су располагали градитељи aнтике била су доведена до савршенства и о томе нам најбоље сведоче материјални остаци градитељства у области Медитерана.

Пропашћу Западног римског царства велики градитељски подухвати се везују за успон Источног римског царства, посебно за Константинопољ, нови Рим, који постаје административно седиште Византије 330. под влашћу цара Константина и то остаје све до 1453. када га заузимају Османлије. Посебна карактеристика грађевинских активности у доба Византије везује се за унапређење изградње фортификација (војно инжењерство) и у области изградње објеката сакралне архитектуре -- Аја Софиjе (532--537) пре свих. Оне су имале значајног утицаја и на градитељску активност у српској средњовековној држави. Средњовековно градитељство Европе достигло је завидан ниво иако се развијало у оквиру изолованих целина и градова-држава. Пресудну улогу у овоме одиграла је ренесанса и поновно откривање знања и достигнућа антике. У периоду снажења и успона српске средњовековне државе (XII--XIV в.) посебно место заузима изградња градова -- пре свега одбрамбених утврђења. Неки од ових градова су сачувани до данашњих времена и представљају значајне културно-историјске споменике српске средњовековне државе. Посебно се могу издвојити Рас (XII в.), Маглич (XIV в.), Милешевац (XIV в.), Ново Брдо (XIV в.), Крушевац (XIV в.), Голубац (XIV в.), Смедерево (XV в.), Београд (II--XVIII в.) и др. Од сакралних објеката на тлу Србије посебно се истичу манастири из периода између XII и XV в.: Студеница, Бањска, Грачаница, Градац, Високи Дечани, Жича, Каленић, Копорин, Љубостиња, Милешева, Пећка патријаршија, Сопоћани и др. Значајна градитељска активност између X и XV в., везана је и за изградњу и одржавање мреже путева која је служила за интензивни каравански саобраћај и везе са Приморјем, Босном, те коридором северозапад--југоисток, генерално правцем пружања римских путева на тлу ондашње Србије. Од значајнијих праваца истичу се: Дубровачки, Босански, Зетски, Цариградски, Моравско-вардарски и Београдски пут, као и пут десном обалом Дунава. Одређени чланови Душановог законика бавили су се грађевинском проблематиком, као и питањима безбедности саобраћаја и одржавања путева.

Након освајања Србије од стране Турака, градитељска активност је била знатно умањена. Изградња инфраструктурних и осталих јавних објеката је смањена, као и изградња православних сакралних објеката. Градитељска активност је усмерена ка потребама освајача, пре свега за војне походе. Ипак, поједина градитељска остварења као нпр. мостови и џамије заслужују посебну пажњу. По свом значају и доприносу грађевинарству посебно се истиче Мост на Дрини код Вишеграда (1571--1577), ремек-дело „турског Микеланђела", Коџе Мимар Синана, главног војног инжењера турске империје у XVI в. Мост је изграђен за време Султана Сулејмана и његовог великог везира Мехмед-паше Соколовића. Укупна дужина моста је 179,5 м, са 11 лучних отвора и ширином од 6,4 м.

Док се српска држава урушавала под влашћу Османлија, на тлу Европе од XIV в. стварају се велике и снажне државе попут Француске, Енглеске, Шпаније, Португалије, Пруске, Аустрије и Русије. То доводи до општег просперитета и успона Европе и стварања, у правом смислу речи, научно-техничке цивилизације. У периоду до прве техничке револуције (средина XVIII в.) видан је напредак који је омогућио изградњу значајних објеката цивилног и војног градитељства, развој градова, урбану инфраструктуру и посебно објекте сакралне архитектуре.

Почетак прве индустријске револуцијe (1750--1850) поклапа се са једним од најзначајнијих догађаја везаних за формирање грађевинских инжењера, првих цивилних инжењера уопште, оснивањем Националне школе за мостове и путеве у Паризу (École nationale des ponts et chaussées) 1747. Ова позната „Велика школа" до данашњих дана је остала престижна високошколска институција за образовање грађевинских инжењера и расадник кадрова за изванредну техничку администрацију Француске. Период у којем је конструисана парна машина, парна локомотива и пароброд представља истинску прекретницу у развоју цивилизација. Ови проналасци ће подстицајно деловати на унапређење градитељских активности, посебно на изградњи железничких пруга и објеката на њима. Усавршавају се базични грађевински материјали челик и армирани бетон и унапређује технологија грађења објеката високоградње, нискоградње и хидроградње. На подручју Србије први грађевински инжењери почињу своје школовање на Инжењерској школи у Београду 1846--1849. Прави подстицај градитељству у Српској кнежевини представља оснивање Одељења грађевинских послова при Министарству унутрашњих послова 1835, да би свој пуни замах доживело оснивањем самосталног Министарства грађевина 1862. за време владавине кнеза Михаила Обреновића. Задатак Министарства био је „да се стара о изградњи и одржавању путева и мостова, регулацији улица и река, подизању јавних зграда и споменика". У Србији XIX в. долази до првих капиталних инжењерских пројеката од којих се издвајају: регулација реке Дрине (1835--1838), изградња и почетак рада тополивнице у Крагујевцу 1853, изградња и пуштање у рад прве телеграфске линије Београд--Aлексинац 1855, почетак изградње Српске железнице 1880. од Београда до Ниша, као деонице гвозденог пута од Лондона до Истанбула, те први систематски геодетски премер територије Србије извршен у периоду између 1881--1892. Поред наведених пројеката у Србији се гради и значајан број јавних зграда за потребе школства, културе и државне управе. Београд излази из шанца и стварају се обриси једног потпуно новог града. Са новоизграђене главне железничке станице 1884. испраћен је први воз ка Нишу што је означило прекретницу у саобраћају и повезивању Србије с европском мрежом железничких пруга. Изводе се и значајни радови на регулацији речних токова, изради канала и увођењу водовода и канализације у градске средине. Београд добија канализацију тек почетком XX в. Граде се и мостови преко Јужне, Западне и Велике Мораве (гвоздени), као и преко Моравице и Ибра (засведени) на правцима пружања државних путева кнежевине, односно од 1882. краљевине Србије. Замах у изградњи јавних грађевина у Краљевини Србији бива прекинут, прво балканским, а потом и I светским ратом. Огромна разарања која је Србија претрпела почеће да се санирају по завршетку ратних сукоба у новонасталој држави Краљевини Југославији. Гради се и обнавља ратом разрушена јавна инфраструктура, али и веома значајни објекти за потребе школства, здравства и државне управе. Све то се реализује под будним надзором Министарства грађевина уз учешће домаћих, али и страних грађевинских фирми. Нажалост, овај период ревитализације Државе није дуго трајао, јер већ 1941. долази до катастрофалног бомбардовања српских градова и рушења саобраћајне и енергетске инфраструктуре, а што ће се као зла коб поновити и при крају II светског рата екстремним савезничким бомбардовањем и разарањем Србије 1944. После II светског рата долази до обнове Земље и изградње нових капацитета како инфраструктурног, тако и индустријског комплекса (→ Грађевинска привреда).

Област г. се састоји од следећих подручја: геотехника, која обухвата анализе карактеристика тла и стена, објекте фундирања, тунеле и подземне конструкције, потпорне и заштитне конструкције, стабилност падина и косина, насуте бране и сл.; грађевинско конструктерство које обухвата конструкције и конструктивне системе објеката високоградње, нискоградње и хидроградње; хидротехника, која обухвата снабдевање водом насеља и индустрије, уређење водотока, хидроенергетско коришћење вода, хидротехничке мелиорације, заштита вода и сл.; саобраћајнице, које обухватају путеве, градске саобраћајнице, железничке пруге и станице, аеродромe и сл.; менаџмент и технологија грађења бави се планирањем, организацијом, финансирањем, методама грађења и опремом за грађење, менаџментом грађевинских предузећа и сл.

Фазе реализације грађевинског објекта обухватају: израду техничке документације (генерални, идејни и главни пројекат), грађење објекта (уговарање радова, припремни радови, извођачки пројекат, изградња објекта, надзор над грађењем, архивски пројекат, технички пријем објекта и издавање употребне дозволе), гарантни рок, коришћење и одржавање објекта, реконструкција (рехабилитација) објекта те коначно напуштање објекта и рекултивација простора које је раније заузимао предметни објекат. Од посебног је значаја за сваки објекат, било да се ради о појединачном стамбеном или о комплексним индустријским или инфраструктурним системима, да се не изоставе поједине фазе реализације, посебно оне које се односе на израду пројектне документације (генерални и идејни пројекат), јер се управо кроз избор оптималног решења битно утиче на квалитет и цену објекта како са становишта индивидуалних инвеститора тако и са становишта националне економије у целини.

ЛИТЕРАТУРА: H. Straub, Die Geschichte der Bauingenieurkunst, Basel 1964; American Society of Civil Engineers (ASCE), Civil Engineering History, New York 1975; Техничка енциклопедија, 6, Зг 1979; Путеви српског инжењерства током 19. века, Бг 1994; H. Ricken, Der Bauingenieur -- Geschichte eines Berufes, Berlin 1994; В. Шолаја (ур.), ПИНУС -- Записи, 1995, 1; В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846--1996, 1--2, Бг 1996; М. Секуловић, Р. Мандић, Развој науке у области грађевинарства и геодезије у Србији, Бг 1996.

В. Анђус

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)