ГЛАС ЦРНОГОРЦА
ГЛАС ЦРНОГОРЦА, недјељни лист за политику и књижевност који је објављиван 1873–1922. Излази на Цетињу, год. 1, бр. 1 (21. IV 1873); од 22. I 1917. у Неји (код Париза); у Риму (бр. 92, 1921 – год. 50, бр. 96, 1922). Први издавач и уредник листа је био Симо Поповић (заправо књаз Никола I Петровић). Мјесто уредника ће заузимати Стево Чутурило (1876), Јован Павловић (1879–1885), Лаза Костић (1885–1890), Лазар Томановић (1891–1903), касније Вељко Милићевић (1914–1915). Од бр. 59, 1917. недељник постаје „службени орган Краљевине Црне Горе", а од бр. 58, 1918. „Journal officiel du Royaume de Monténégro". Са књижевним фељтоном за оригиналне и преведене прилоге, с посебним рубрикама („Књижевност"), подлистком, књижевним вијестима, некролозима, приказима, али и у оквиру политичких рубрика или уводних чланака, Г. Ц. има велик значај за српску књижевност и књижевни живот у Црној Гори. По садржини је између службеног листа (под контролом књаза Николе I Петровића) и листа за књижевност, у вријеме кад се књижевна штампа у Црној Гори тек почиње осамостаљивати. Од 1907. добија службени карактер. Поред званичних вијести и коментара, у подлистку и другим рубрикама објављује се оригинална и преведена проза и поезија. Док није постао службено гласило, често је књижевна ријеч била у служби званичне политике, односно владарске породице (пригодни текстови С. Поповића, С. Матавуља, Л. Костића), али је сарадња најистакнутијих српских писаца и новинара тога времена превазишла пригодне политичке оквире и дала дјела високе вриједности: Писма из Немачке (1875) Љ. П. Ненадовића, огледи, полемике, прикази, репортаже, некролози (Мити Поповићу, Лази К. Лазаревићу и др.) Л. Костића, преводи и оригинална проза С. Матавуља, прилози Симе Поповића, обимна фолклористичка грађа и проза Вука Врчевића, поезија Ј. Сундечића и др.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Д. Вуксан, Преглед штампе у Црној Гори 1834–1934, Цт 1934; С. Матавуљ, Биљешке једног писца, Бг 1939; Л. Костић, О политици. О уметности, III, IV, О књижености. Мемоари, I, Н. Сад 1990; С. Поповић, Мемоари, Цт 1995.
Душан Иванић
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)