ГУЧЕТИЋ, Марин

ГУЧЕТИЋ, Марин, трговац, дипломата (Дубровник, ? -- Дубровник, 1370). Послије смрти Клемента Марина Гучетића (1345), његови синови, предвођени најстаријим, Марином, наставили су очеву пословну дјелатност. О томе свједоче на хиљаде перпера улаганих у трговачка друштва с имућнијим рођацима и сусједима. Иако се не зна тачно да ли су браћа и послије 1347. судјеловала у закупу српских царина, које су преузели двије године након очеве смрти, у изворима се наслућује постојање неких удружења везаних управо за царине. Наглом успону најстаријег међу њима (Марина) допринијела је и женидба кћерком которског властелина и протовестијара цара Душана, Николе Буће. На тастов позив отишао је у Србију, гдје га је цар Душан видио као „царству верна и срдачна (...) у свакој работи (...) колико и протестијара Николу". Младожења се убрзо повукао из Србије у Дубровник, гдје је извјесно вријеме обављао важне друштвене и јавне дужности: 1349. члан Малог вијећа, 1350. и 1352. члан Сената, 1351. био је биран за судију, а потом се поново вратио на српски двор. Тамо је неочекивано наишао на „пријеке погледе" царице Јелене и младог краља Уроша који су га, на подстицај Војислава Војиновића, прогонили због неког позлаћеног прибора за јело који је, као поклад, био изручен по царевом налогу јерусалимском калуђеру. О Г. „трудољубивости" свједочи и закуп извора Ријеке дубровачке, „aque Ombla", уз закупнину од 30 гроша годишње, под условом да тамо изгради млин, који би радио током цијеле године. Новац стечен закупнином српских царина и трговином сољу Г. је уложио у изградњу властитог бродоградилишта, у којем су 1360. била изграђена и три брода за угарског краља Лудовика. Упоредо с предузимањем многобројних и уносних послова развио је широку политичку и дипломатску активност коју је несумњиво започео још док је боравио на српском двору. Као добар и присан пријатељ угарског краља, он је у љето 1356. преговарао с Лудовиком у име Млечана, у чијем је граду имао и сопствену кућу. Његови суграђани су сумњали да Г. самовољно и на своју руку води поменуте преговоре на штету родног града. Лудовик се и даље заузимао за свога „dilectus familiaris Marinus de Goize" код неких Млечана да измире „magna pecunia quantitate forent debitores". Био је то и посљедњи помен овог Г. који је умро 1370, а не 1374. како се раније мислило.

ЛИТЕРАТУРА: М. Медини, Дубровник Гучетића, Бг 1953; И. Манкен, Дубровачки патрицијат у XIV веку, Бг 1960.

Ђ. Тошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)