ГАТАЛИЦА

ГАТАЛИЦА, кратка, шаљива прича на граници народне игре и загонетке. Термин је увео В. Врчевић 1868, али је при поновљеним издањима својих збирки назив променио, а корпус придружио варалицама. Сличне варијанте текстова је Т. Влајић 1850. сврстао међу загонетке. Овакви прилози А. Стојковића штампани су у Даници 1865. и 1866. као ,,народне досјетљиве бесједе", а С. Новаковић је загонеткама додао засебно поглавље: ,,Загонетке у опкладу (с причањем) и рачунске". У структури г. долази до инверзије уобичајеног поретка између приче (као фиктивног догађаја) и конкретног (раз)говорног чина (приповедања као догађаја). Ипак, препознају се сви наративни сегменти (наратор, публика, јунаци, хронотоп, махом алогичне ситуације). Истакнут је директан контакт између ,,питаоца" – типског приповедача (момак весељак, један шаљивац, шаљџија на сијелу) и групе (сви: ,,Почну сви мислити"; ,,Мнозиња се оклади са гатаоцем"; ,,Сви у смијех"). Уочавају се и рудиментарне дидаскалије, графичко издвајање питања и одговора. Загонетна формулација се прекрива развојем суштински небитног догађаја. Разломљен на низ констатација, потпитања и коментара, опис се привидно ,,пребацује" у радњу. Некада се уместо решења ,,проблема" узвраћа одшалицом. Често дословно схваћен исказ почива на граматичком обрту, игри речи и логичким задацима (превожење козе, вука и купуса; како ће поделити три јабуке један деда, два оца, два сина и један унук и сл.). Финални члан лабавог склопа разрешава неспоразум. Г. се приближава подругачици када обрт–одгонетка представља гатаочевог саговорника као глупог и достојног подсмеха. Г. не смењују загонетке него обе форме трају напоредо. При казивању г. дезинтегришу се и загонетка и прича. Проучавања нису разрешила основне дилеме у тежњи да г. превасходно одреде припадност у оквиру усвојених усмених облика, а недовољно подвлачећи њихову динамичку наративну специфичност.

ИЗВОРИ: Т. Влајић, Србски венац, Бг 1850; В. Врчевић, Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве, Бг 1868; С. Новаковић, Српске народне загонетке, Бг 1877; В. Врчевић, Народне хумористичке гаталице и варалице, Дубр. 1884.

ЛИТЕРАТУРА: П. Јемершић, Народне хумористичке гаталице и варалице, ЗНЖОЈС, 1904, 9, 2; В. Ћоровић, „О Врчевићевој подјели српских народних шаљивих приповиједака", СКГ, 1905, 15, 5; М. Кнежевић, Антологија говорних народних умотворина, Н. Сад – Бг 1972; Н. Милошевић Ђорђевић, „Гаталица, Речник усмених књижевних родова и врста", КИ, 1977, 8, 37; Т. Р. Ђорђевић, Наш народни живот, IV, Бг 1984; З. Карановић, Народне приче у Даници, Н. Сад – Бг 1992; С. Самарџија, „Особености 'приче без приче' у усменој књижевности", Зборник МСЦ, 2009, 38, 2.

Снежана Д. Самарџија

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)