ГОСТУША

ГОСТУША, село у источној Србији, на јужној страни Старе планине, у крају који се зове Висок. Изграђено је у уској долини којом протиче Гостушка река (североисточно од села зове се Јовановачка река), десна притока реке Височице, односно Завојског језера. Локални пут води до суседног села Велика Лукања (2 км), а до општинског средишта Пирота има 16 км. Село је 1 км смештено дуж долине, а у околини је велик број привремених сточарских станишта -- бачија или салаша. Г. је била позната по сточарству и становници су 1950. узгајали 5.861 овцу и 649 говеда. То је изразито депопулациона средина, у којој је 1948. живело 1.308, а 2011. 70 становника, Срба.

Ст. Станковић

Старопланинско Камено село једно је од ретких очуваних целина, са преко 200 аутентичних објеката традиционалног народног градитељства. Први писани подаци о прошлости села налазe се у преводима турских извора, где се наводи да је Г. између 1567. и 1577, са неколико џелепкешких овчарских домаћинстава, припадала Шехирћој кази. Становништво је углавном староседелачко, торлачко. Међу њима има и потомака Црновунаца-Каракачана, сточара из Епира, названим тако по црним овцама које су гајили. Надалеко познати локални градитељи створили су овде градитељска дела крајем XIX и почетком XX в., савршено уклопљена у природни амбијент. Зграде су углавном на десној обали реке, и то у низу, од Доњег краја (засеока) према Горњем, уз брдо, тако да је насеље издуженог облика. Сваки крај има своје гробље. У центру је црква Св. Јована Крститеља (1867). Од јавних објеката у селу постоје и школа (1930), зграда некадашње задруге (1928), више камених мостова и три чесме. На обалама Гостушке реке било је преко четрдесет воденица поточара, електрична централа и сеоска пилана (трвоњ). Данас је остало пет воденица и једна вуновлачара. Cело карактеришу типски објекти, зидани каменом и бондруком са испуном од плетера или кованице, покривени каменим плочама, често уклапани у стрм терен, тако да су с једне стране изразито високих камених подзидова (са широким сајванима -- пролазима), налик мањим утврђењима, а са супротне стране сасвим једноставни, приземни. Најстарије куће су дводелне (ижа и соба), са угаоним архитравним креветом -- тремом, делом над подрумом. Основа се временом развијала, али је начин зидања углавном остао исти до седамдесетих година ХХ в. Карактеристичан детаљ представљају и дворишне ограде од камена са наткривеним дрвеним капијама. У дворишту су, поред куће и помоћне зграде, ижа са огњиштем и вурњом (зиданом пећи), амбар, кош и штала. Сточарски начин живота условио је настанак појата, и данас активних сезонских насеља. Појате са пашњацима заједно са крстовима-записима на околним брдима, неодвојиви су део амбијента који је поред свега и део ширег амбијента у оквиру Парка природе Стара планина (I категорија). Посебну пажњу заслужује богато нематеријално и данас живо наслеђе (обичаји, веровања, вештине, дијалекат, народна уметност). Након вишегодишњих истраживања Завода за заштиту споменика културе Ниш, на предлог етнолога (Пројекат истраживачких радова у селу Гостуша за покретање поступка заштите, 2011), који је подржало Министарство кулутуре Србије, покренут је поступак проглашења Г. за културно добро као просторну културно-историјску целину.

Ж. Стојичић Драгићевић

ЛИТЕРАТУРА: J. B. Ћирић „Старост насеља горњег Понишавља и Лужнице", Пиротски зборник, 1975, 7; М. Ђ. Милићевић, Краљевина Србија, Бг 1984; Ф. Kаниц, Срби и становништво, 2, Бг 2007; Ж. Стојичић Драгићевић, „Камено село Гостуша", ГДКС, 2010, 35.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)