ГЕНЕРАЛШТАБОВИ

ГЕНЕРАЛШТАБОВИ, војни органи државе задужени за ратне припреме и употребу оружаних снага. Почели су се формирати у XIX в. због појаве масовних војски са крупним здруженим јединицама, развоја ефикаснијих борбених средстава и извођења ратних операција на знатно већим просторима, мада су штабови војних јединица појединих држава постојали и раније. У Србији је Главни ђенералштаб (ГЂ) формиран 5. II 1876, будући да Општевојно одељење Министарства војног није било у могућности да руководи свим ратним припремама, потребним због Херцеговачког устанка, договарања са Црном Гором ради ослобађања српског народа у Турском царству и све већих ратних изазова у Европи. У надлежности је имао више задатака: организацију, припрему опремања и распоред војске, војнообавештајне послове, ратно планирање и помагање врховном команданту и вишим командантима на стратегијским и тактичким пословима; војногеографске и војноисторијске задатке, за које су били задужени његово 1, 2. и 3. одељење. Даљим радом на развоју војске, у чему су најважнију улогу имали генералштабни официри и ГЂ, посебно на изради Закона о устројству војске и Закона о устројству Војног министарства, донетих 1883, прописивањем и преузимањем и других послова настала је потреба за бољим прописом о ГЂ, што је учињено Уредбом о ђенералштабној струци из 1884. Њоме су одељења добила називе према задацима које су обављала. Оперативно одељење (од 1896. Операцијско) имало је Унутрашњи и Спољни (од 1900. Информативни) одсек, а Географско одељење: Географско-статистички, Тригонометријски, Топометријски и Топографски одсек и радионицу са каснијим спајањима одсека и формирањем Складишног. Задаци целог ГЂ и генералштабне струке проширени су или прецизирани према тадашњем стању војне науке: процењивање потребе за ратном спремом, изучавање војнополитичких питања, усаглашавање употребе родова војске и струка, оспособљавање официра свих родова за командне дужности и издавање војно-научног часописа, а у случају рата улазак у састав Врховне команде. Осим тога, прецизирани су: број генералштабних официра, њихово оспособљавање и полагање испита, превођење у струку или враћање у првобитни род војске, надлежности свих руководилаца ГЂ и генералштабних официра у трупи и, делимично, у Министарству војном, као и део задатака Ђенералштабне комисије.

Српска војска и ГЂ ушли су у рат против Бугарске 1885. неприпремљени, налазећи се у почетним фазама модернизације, што је утицало на то да Уредба из 1884. добије измене 1892. и 1893. ГЂ је од тада био у саставу Министарства војног, а поред својих обављао је и задатке Ђенералштабног одсека Министарства. Нове допуне донете су 1896, 1898, 1900, 1902, 1905, 1906, 1918. и 1919, што показује сталну намеру да се надлежности и рад ГЂ учине што бољим. Према Уредби из 1896, постао је засебна установа, у миру је био потчињен министру војном, а његов је начелник имао положај највиши после министра, док је у рату постајао начелник штаба Врховне команде. Операцијско одељење добило је и Мобилизацијски одсек (1900. назван Саобраћајни), а у Историјском одељењу су као посебни одсеци издвојени Ратна архива и Библиотека. У току постојања Команде Активне војске 1898--1900. и делом 1902, ГЂ није постојао -- његово Операцијско одељење било је у саставу Команде, а друга два у Министарству војном. Посебан одељак био је посвећен Ђенералштабној комисији, која се састојала од руководилаца у ГЂ, а њен председник, начелник ГЂ, имао је право да привремено у рад укључи друге највише руководиоце из војске, зависно од питања које се проучавало. Последња уредба донета је јануара 1903 (по старом календару децембра 1902). Начелник ГЂ добио је тада нове обавезе и права, међу којима је најважнија била „да реферише непосредно Краљу, Врховном команданту војске, о току радова и о свим важнијим пројектима и пословима из круга рада Главног ђенералштаба". Од 1904. то је постала редовна пракса. ГЂ је најинтензивније и најуспешније радио после Анексионе кризе (1908−1909), јер су од тада постојали далеко повољнији услови за његов рад. Међутим, 1913−1914, због настале државне кризе, изазване сукобом војних и цивилних власти у областима припојеним Краљевини Србији после балканских ратова, дошло је до већих пропуста у раду.

ГЂ Војске Краљевине СХС/Југославије је због сличног уставног и законског војног уређења као у Краљевини Србији такође био орган Министарства војске и морнарице и имао готово исте задатке. Промене су настале због квантитативних разлога, унетих ратних искустава, а затим и због опасности од новог рата и његовог почетка. У њему су се интензивније развијале углавном све функције за које је предвиђено да их ГЂ, као језгро Врховне команде, обавља у рату: планирање (мобилизација, концентрација, ратно планирање), организацијски послови, обавештајно-безбедносна делатност, обука и настава, координација, знатним делом командовање јединицама главних родова и контролна функција (до формирања Врховне инспекције војне силе 1940). Наведене основне функције проширивале су се подручним и процесним функцијама, као што је обавештајно-безбедносна, проширена пропагандом. Рад је почео маја 1920, када је престао да делује Штаб Врховне команде, уочи потписавања последњег мировног споразума, а на основу Уредбе од априла 1920. Из Операцијског одељења су тада издвојени Обавештајни и Саобраћајни одсеци, формирана су одељења, а Географско одељење је постало институт. Изричито је наведена обавеза министра војске и морнарице да начелника ГЂ обавештава о питањима државне политике која су се тицала одбране. Наредним уредбама, донетим 1923, 1927, 1939. и 1940. и њиховим многобројним изменама и допунама, формацијама војске из 1923, 1929. и 1935. и формацијским променама (укупно 45), организацијска структура се проширивала сходно повећању надлежности, веза и односа. Наставно одељење је формирано 1923, а поред других задатака било је задужено за издавање часописа Ратник. Развој се нарочито убрзавао од 1937, када се одељења због обједињавања и кординација функција здружују у дирекције, секције прерастају у одсеке, формирају се нова одељења: Организацијско, Материјално и Друго обавештајно, док су Војни музеј и Историјско одељење фиктивно чинили Војноисторијски институт, којим је руководио други помоћник начелника ГЂ. Коначно обликовање ГЂ извршено је 1940, када му се и бројно стање повећавало на 317 припадника. Резултати рада, међутим, нису у Априлском рату 1941. потврђени на бојном пољу онако како је било у историји српске државе. Ипак, представљао је најбољу војну институцију у земљи и извршавао своје задатке, пре свега детаљно информишући државни врх о свим опасностима по земљу и потребним подацима неопходним за доношење одговарајућих одлука.

Г. Југословенске армије / Југословенске народне армије / Оружаних снага СФРЈ формиран је 1. III 1945. од већег дела Врховног штаба НОВЈ (осим политичких органа), представљајући штаб Врховног команданта за командовање и оперативно-планско тело Министарства народне одбране (МНО). Од тада је формирано девет његових одељења. Прописом о надлежностима МНО од марта 1945. одређен му је делокруг рада, који је укључивао све доктринарне радње на припремама војске и територије за одбрану. Реорганизацијом МНО, извршеном марта 1947, начелник Г. добио је и функцију трећег помоћника министра за народну одбрану. Према Уставном закону из 1953, МНО је преименовано у Државни секретаријат народне одбране (ДСНО) и извршене су организацијске промене и у Г. ЈНА. Делокруг рада мењан је прописима из 1958. и 1966. Крупне промене у политичком систему СФРЈ (уставни амандмани и Устав из 1974), доношење Концепције Општенародне одбране и друштвене самозаштите (ОНО и ДСЗ) и друго, нису сматрани значајним за доградњу Г. Ипак, превасходно због техничке модернизације ЈНА, извесне промене биле су неизбежне. До 1979, на пример, управе родова свих видова здружене су у три сектора којима су руководили помоћници начелника Г. Најважнија промена требало је да буде преношење послова у вези са Територијалном одбраном (ТО) из ССНО (Савезни секретаријат за народну одбрану) у Г. Уведена је дужност заменика начелника Г. за ТО, чиме је руковођење ТО на савезном нивоу девалвирано. Последња организација Г. оружаних снага СФРЈ извршена је 1990, када је имао четири управе, пет сектора, Инспекцију оружаних снага и Одељење безбедности (само за Г.). Начелник Г. је тада био пета личност у ССНО, а на ССНО је пренето вршење штабних послова за потребе врховног командовања.

Г. Војске Југославије одвојен је од Министарства одбране и био је највиши стручни и штабни орган за припрему и употребу Војске у миру и рату, због чега је потчињен председнику СРЈ, који је, по Уставу, командовао Војском у складу с одлукама Врховног савета одбране. Рад Г. обухватао је реорганизцију војске, њену департизацију и увођење професионализма, модернизацију, јачање морала уз веће уважавање слободарских традиција, предузимање радњи и мера због грађанских ратова у окружењу, а посебно у вези с очекиваном агресијом на СРЈ. Последња организација Г. извршена је 1998, када је имао осам сектора, пет управа, Инспекцију ВЈ, Кабинет и Одељење безбедности. У току НАТО агресије 1999. постао је Штаб ВЈ, уз смањење организацијске структуре. После агресије, извршена је потпуна процена ратне штете и настављена реформа војске уз њено смањивање, нарочито после петооктобарских промена 2000. Од тада су настале и друге потешкоће: на основу одлука ВСО (Врховног савета одбране), Савезно министарство одбране је у децембру 2000. постало Министарство Војске Југославије и добило штабне надлежности, те је уз помоћ саветника из НАТО савеза поједине функције обављао паралелно са Г. којем је, супротно још важећем Закону о Војсци Југославије, постајао надређени орган; постојала је колизија два устава, а највиша државна тела нису донела платформе за политику и доктрину одбране, елементе плана за трансформацију Војске и процену ризика по Југославију.

Г. Војске Србије и Црне Горе је Уставном повељом из 2003. имплицитно постао орган Министарства одбране, којем је додељена и функција руковођења Војском. Стратегијом одбране из 2004. потврђено је опредељење за чланство у Програму „Партнерство за мир" НАТО савеза, у НАТО и другим европским и евроатлантским организацијама. Г. је због тога учествовао у преуређењу Војске по НАТО стандардима, проглашеним за најбоље, а Служба војне безбедности је измештена из делокруга његовог рада.

Г. Војске Србије, проглашен 11. XII 2007, по законима о одбрани и Војсци Србије, у саставу је Министарства одбране, а врши послове из додељених му надлежности у складу са законима и овлашћењима председника Републике и министра одбране. Начелник Г. командује и руководи Војском у складу са актима командовања претпостављених. Састоји се од Здружене оперативне команде, надлежне за руковођење и оперативно командовање Војском, девет управа са ознакама од Ј-1 до Ј-9 и Управе војне полиције. Верска служба је у Војску Србије уведена 2011, а верски свештеници на служби у Г. врше управну функцију над војним свештеницима и верским службеницима своје вероисповести, распоређеним у командама нижег нивоа.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дамјановић, Историјско развиће уређења нашег ђенералштаба са главним основама уређења наше војске, Бг 1900; Први балкански рат, 1, Бг 1959; Оружане снаге Југославије 1941−1981, Бг 1982; В. Терзић, Слом Краљевине Југославије 1941, Бг 1984; Развој Оружаних снага СФРЈ 1945--1985, 7, Бг 1989; В. Иветић, Начелници генералштаба: 1876--2000, Бг 2000; Демократска контрола војске, зборник, Бг 2001; М. Хаџић, Реформа војске -- искуства и изазови, Бг 2003; С. Ратковић Костић, „Генералштаб српске војске 1876--1903. године", ВИГ, 2003, 1--2; Европеизација српске војске 1878--1903, Бг 2007; С. Ђукић, „Оснивање и рад Главног генералштаба српске војске 1876--1912. године", Војно дело, 2015, 2; С. С. Карапанџин, Верска служба у Војсци Србије, Бг 2015.

В. Иветић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)