ГИНОКРИТИКА

ГИНОКРИТИКА (грч. guvnh: жена, krivnein: судити, процењивати), подврста феминистичке критике. Термин је увела америчка теоретичарка Илејн Шоуволтер (Elaine Showalter) као адаптацију француског термина la gynocritique (1979): њиме означава онај тип феминистичке критике која превасходно проучава жену као произвођача смисла текста, историју, теме, жанрове и књижевнa дела ауторки. Предмет овог научног приступа је реконструкција женске књижевне традиције и других дисциплина (историја, психологија, антропологија, социологија). Г. „конструише женски оквир за анализу женске књижевности", успоставља кључну разлику и специфичност књижевних дела песникиња и прозаисткиња. Такође, категорија рода се у г. користи за истраживање историјских, друштвених и културолошких услова, као и душевних процеса важних у настајању књижевних текстова које су писале жене, односно сви они аспекти књижевног текста који су условљени ситуацијом ауторке у оквиру поделе према роду. То је у извесном смислу блиско и појму женска књижевност, који је често у употреби у српској науци о књижевности. Поменути термин подразумева све књижевне текстове које су писале жене с обзиром на пол, а не на одређене специфичне одлике које подразумева америчка теорија рода (која се такође окреће и мушким ауторима), или категорија женског писма, која потиче из француског постструктурализма (Јулија Кристева, Елен Сиксу, Лус Иригарај, Моник Витинг), при чему женско није везано са пол аутора/ке, него за језик и стил.

У српској историји г. треба поменути рад Јелице Беловић Бернаджиковске (1870--1946), етнографа, учитељице и критичарке: издваја се студија Српски народни вез и текстилна орнаментика (Н. Сад 1907), уређивање алманаха Српкиња (1913), с низом женских књижевних и уметничких портрета (Ј. Димитријевић, М. Магазиновић, И. Секулић, и др.). Књижевна историчарка Љубица Марковић (1895--1947) највећи део својих истраживања везује за ову област (Почеци феминизма у Србији и Војводини, Бг 1934; Поглед на песничко стварање српске жене, Ск 1938; студија о делу Данице Марковић и др.). Треба поменути и обиман текст В. Д. Алексијевића „Наша жена у књижевном стварању" (предавање у Н. Саду 1941, ProFemina, 1994/95, 1), с детаљним историјатом женског стваралаштва и критичке рецепције код нас. Почев од 80-их година XX в. на ширем југословенском простору појављују се посебни тематски блокови у часописима о феминистичкој теорији и критици у којима преовлађује модус женског писма: темат „Женско писмо" у часопису Књижевност (Н. Милић, С. Слапшак, Н. Поповић-Перишић, С. Пековић), те тематски циклуси у часопису ProFemina од средине 90-их година XX в. („Портрет претходнице" и „Портрет савременице"). Ту су из угла г. и теорије рода на нов начин прочитане српске списатељке од средњег века до савремене књижевности. О феминистичкој књижевној теорији писале су Н. Поповић-Перишић (Литература као завођење, Бг 1988) и Б. Арсић (Речник, Бг 1995), а прва студија о англоамеричкој теорији родних студија (Gender Studies), која од 90-их година у методолошком смислу почиње да преовлађује код нас, јесте Гинокритика (Бг 1993) Б. Дојчиновић Нешић.

Иако постоји велик број преведених и оригиналних текстова о српским и страним књижевницама, још увек је мало целовитих студија које обрађују било одређена теоријска и историјска, па и компаративна питања инспирисана гинокритичким методом. На том плану највише су урадиле две стране ауторке: најпре С. Хоксворт (Celia Hawkesworth) у својој дијахронијски постављеној студији женске традиције у Србији и Босни и Херцеговини (Voices in the Shadows: Women and Verbal Art in Serbia and Bosnia, Budapest 2000) и М. Кох о стваралаштву српских списатељица епохе модерне, Када сазримо као култура (стваралаштво српских списатељица на почетку XX века -- канон--жанр--род (Бг 2012, на пољском: ... Kiedy dojrzejemy jako kultura... Twórczość pisarek srbskich na początku XX wieku (kanon-genre-gender), Wrocław 2007). Од 2011, у оквиру пројекта Министарства за просвету и науку Републике Србије, покренут је on line часопис Књиженство којим руководи Б. Дојчиновић, једна од водећих домаћих теоретичарки женских студија, а окупља сараднице из земље и из иностранства, с циљем да осветли историју женске књижевности на српском језику и да теоретизује њене специфичности, преобликујући постојеће, углавном западне појмове и моделе. Такође, све је више ауторки које у својим истраживањима доследно примењују методе г. (Д. Ђурић, Т. Росић, В. Гордић Петковић), или их комбинују са другим методолошким приступима (И. Живанчевић Секеруш, Љ. Пешикан Љуштановић, Б. Стојановић Пантовић, С. Томин, С. Томић, К. Стевановић, С. Гароња Радованац и др.).

ЛИТЕРАТУРА: S. Forrester, „Isidora Sekulić as an early Serbian feminist", Serbian Studies, 1989, 5/1 (Spring); С. Слапшак, Женске иконе 20. века, Бг 2001; Д. Ђурић, Говор друге, Бг 2006; Б. Дојчиновић, „Женско писмо, проблем рода и гинокритика", у: Теоријско-историјски преглед компаратистичке терминологије код Срба, 1, Бг 2006; „Појам рода и историја књижевности", у: Теоријско-историјски преглед компаратистичке терминологије код Срба, 2, Бг 2007; В. Гордић Петковић, Женски континент, Н. Сад 2008; S. Tomić, „Draga Gavrilović (1854--1917), the First Serbian Female Novelist: the Old and New Interpretations", Serbian Studies, 2008, 22, 2; С. Гароња Радованац, Жена у српској књижевности, Н. Сад 2010; С. Томин, Мужаствене жене српског средњег века, Н. Сад 2011; Б. Стојановић Пантовић, К. Стевановић, „Критичке контроверзе о феминизму Исидоре Секулић", у: Српска књижевна критика и културна политика у другој половини XX века, Бг 2013; http://knjizenstvo.rs/magazine.php?category=43.

Б. Стојановић Пантовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)