ГРИЗОГОНО, Првислав

ГРИЗОГОНО, Првислав, правник, министар, дипломата (Сплит, 31. III 1879 -- Париз, 7. XII 1969). Студирао је права у Бечу и Грацу, где је и докторирао. Радио је као адвокатски приправник у родном граду, а затим као адвокат у Имотском и Сињу. Био је један од покретача листа Слобода, у којем је сарађивао до 1912. Учествовао је у оснивању Хрватске демократске странке у Далмацији (1905), која је наредне године са Хрватском напредном странком формирала Хрватску пучку напредну странку. Током балканских ратова био је веома активан на прикупљању помоћи за балканске савезнике. По избијању I светског рата ухапшен је, а затим интерниран у Марибор, одакле је пребачен у Задар, оставши у притвору до 1917. Последњих месеци рата припадао је политичкој групи окупљеној око листа Глас Словенаца, Хрвата и Срба, чији је први број изашао 1. I 1918. и који је због отвореног пропагирања југословенског уједињења био забрањиван. У данима слома Аустроугарске био је један од делегата које је Народна организација за Далмацију послала у Народно вијеће у Загреб, а када је именовала Земаљску владу за Далмацију био је повереник за социјално старање. Био је један од оснивача Демократске странке (1919) и један од шест чланова Секретаријата, задужен за Далмацију. Када је 1923/24. дошло до сукоба унутар странке, пришао је групи око Светозара Прибићевића и постао члан Главног одбора Самосталне демократске странке. У време сарадње између самосталаца и радикала био је министар правде (1924), министар трговине и индустрије (1924), министар без портфеља (1924 --1925) и поново министар трговине и индустрије (1925). Када је његова странка ушла у преговоре са Хрватском сељачком странком, из којих је произашла Сељачко-демократска коалиција (1927), удаљио се од врха странке. Напустио је Народну скупштину после атентата на Стјепана Радића у јуну 1928, изјавивши да се више никада неће вратити у Београд. Незадовољан радикализацијом политике ХСС-а и пристајањем СДС-а на то, потпуно се разишао са С. Прибићевићем, тражећи да овај поднесе оставку на место председника странке. Заступао је политику унитаристичке Југославије и интегралног југословенства. Био је члан Врховног законодавног савета Министарства правде (1929--1931), југословенски посланик у Прагу (1931--1935) и Варшави (1935-- 1937). Од 1937. се вратио адвокатури у Београду, где је основао Далматински клуб. Реагујући на оснивање Српског културног клуба, основао је Југословенски културни клуб. Током окупације живео је у Београду, прикупљао податке о стању у земљи, извештавајући краљевску владу у емиграцији. У логору на Бањици био је заточен у два наврата (1941. и 1944). Напустивши Југославију 1949, трајно се населио у Паризу. Сарађивао је у емигрантским листовима, у којима је коментарисао политичке прилике у социјалистичкој Југославији. До краја живота био је одан југословенској монархији.

ДЕЛА: Савремена национална питања, Сплит 1923; У чему је опасност трговинског уговора и конвенција с Италијом, Зг 1926; Уједињена Југославија, Љуб. 1938; Педесет година из перспективе емигранта, Њујорк 1955.

ИЗВОРИ: О. Тартаља, Велеиздајник. Моје успомене из борбе против црно-жутог орла, Зг--Сплит 1928; Љ. Бобан, Хрватска у архивима избјегличке владе 1941--1943, Зг 1985.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живановић, Дубровник у борби за уједињење 1908--1918, Бг 1962; T. Стојков, Опозиција у време шестојануарске диктатуре 1929--1935, Бг 1969; Љ. Бобан, Светозар Прибићевић у опозицији (1928--1936), Зг 1973; З. Д. Ненезић, Масони у Југославији (1764--1980), Бг 1988; Л. Бакотић, Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до уједињења, Н. Сад 1991; Б. Глигоријевић, Историја Демократске странке 1919--1928, Бг 2010.

М. Гулић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)