ГОРКИЋ, Милан

ГОРКИЋ, Милан, публициста, револуционар (Сарајево, 19. II 1904 -- Совјетски Савез, 4. X 1939). Пореклом је био Чех, а право му је име било Јосип Чижински. Током илегалног комунистичког рада користио је многа имена, међу којима најчешће оно по којем је и остао упамћен. Револуционарном покрету је приступио као ђак Трговачке академије у Сарајеву, а члан СКОЈ-а постао 1919. У својој 16. години био је члан Обласног комитета КПЈ за Босну и Херцеговину и члан ЦК СКОЈ-а а потом учествовао на Првој конференцији КПЈ у Бечу 1922. и Другој конференцији КПЈ 1923. такође у Бечу. Исте године отишао је у Москву као члан Комунистичке омладинске интернационале (КОИ) и започео студије на економском одељењу Факултета друштвених наука. Наредне, 1924, постао је члан Извршног комитета КОИ, а 1928. њен организациони секретар, члан интернационалне комисије и члан Извршног одбора Комунистичке интернационале (ИК КИ), као најмлађи делегат и представник КОИ. Исте године, у новембру, учествовао је на IV конгресу КПЈ, одржаном у Дрездену, на којем је донета одлука о разбијању југословенске државе. С обзиром на то да је изабран за члана Централног комитета КПЈ, он је очигледно прихватио нови курс, чије су одлике биле антифракционаштво и монолитно јединство. У привремено руководство КПЈ уведен је 1932, успевајући да се наметне старијим и искуснијим комунистима. Не подлежући увек крутој партијској дисциплини, протестовао је против забране коју је Коминтерна наметала КПЈ, не допуштајући јој да земаљску конференцију одржи у Југославији. Штавише, 1933. је писао Гргуру Вујовићу да југословенски комунисти не треба да допусте да се руководство КПЈ „онако с висока и багателно третира". Нешто касније, 1935, сложио се да Јосип Броз Тито постане референт у Балканском земаљском секретаријату ИК КИ, почињући од тада да му даје подршку. Иако је Априлски пленум ЦК КПЈ одржан 1936. без пристанка КИ, исте године је постао први југословенски комуниста са звањем генералног секретара партије. Почетком 1937. поверена му је организација слања бораца у интернационалне бригаде у шпанском грађанском рату. У јулу исте године је позван да из Париза дође у Москву, где је ухапшен, а потом погубљен као шпијун и непријатељ. Тачан датум смрти није утврђен, због чега се наводи накнадно унет податак о времену ликвидације. Нејасни су и прави разлози због којих му је, иако је био један од најуспешнијих комуниста у КИ, намењена најтежа казна. Повремено је оптуживан да је фракционаш, ноцилац бирократизма и „бухарист", те да није увек поштовао правила строге конспиративности, што се сматра разлогом хапшења веће групе комуниста, откривених у Сплиту, на броду који је требало да их превезе у Шпанију. Био је веома образован, а поред српског и чешког језика, знао је немачки, енглески, француски, руски, италијански и бугарски. Прве чланке је објавио у Радничком јединству, када је имао 18 година, да би потом сарађивао у најзначајнијим гласилима радничког покрета у Југославији и другим земљама, од којих је многе и упознао. Из многобројних његових списа види се да је био толерантан према националним покретима и да се залагао за сарадњу свих антифашистичких снага. По мишљењу историчара, не може се сматрати антистаљинистичким херојем али ни потпуно дисциплинованим војником КПЈ и Коминтерне. У Совјетском Савезу је рехабилитован већ 1956.

ИЗВОР: Б. Јакшић (прир.), Револуција под окриљем Коминтерне. Изабрани списи Милана Горкића, Бг 1987.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Јовановић, „Милан Горкић (прилог биографији)", Историја 20. века, 1983, 1; И. Очак, Горкић. Живот, рад и погибија. Прилог биографији, Зг 1988; Б. Петрановић, Историја Југославије 1918−1988, 1, Бг 1988.

М. Радојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)