ГЛУХИ ДО

ГЛУХИ ДО, насеље и племе у Црној Гори који су припадали области Старе Црне Горе, односно Црмничкој нахији. Територија племена (2.709 ха), која лежи у југозападном делу Црмнице, граничи се са североистока и северозапада са другим црмничким племенима -- Брчелима, Сотонићима и Лимљанима -- док се са југозапада граничи са Паштровићима. Седиште племена се налази у југоисточном делу Црмнице. Први помен Г. Д. као села у Зети потиче из 1371. Предања помињу и старији назив Добри До, а његова промена у данашњи назив везује се за краљицу Јелену Немањић и XIII в. Преци данашњих становника доселили су се крајем XV в. из Васојевића, одакле су бежали пред Турцима. На подручју Г. Д. предања, али и архивска грађа и материјални трагови сведоче о постојању старијег становништвa -- Живодерa, Бечићa и Браићa. Кад су ојачали, досељеници су најпре потиснули старије становништво, а затим отпочели борбе с Паштровићима настојећи да прошире своју територију на рачун њихове. Извори помињу да су 1560. Глуходољани слали изасланике у Котор ради решавања граничног спора, који је решен у корист Паштровића. То показује да је у то време већ постојала њихова племенска организација. Борбе за проширење су се наставиле до средине XIX в. кад су успели да преотму Созину и део Паштровске планине. Сва главна братства Г. Д. су по предању у сродству, што је олакшало повезивање, а мања братства која су била другачијег порекла су им се прикључивала. Племе је насељено у два насеља -- Г. Д. на истоку и Буковику на северозападу његове територије. Насеље Г. Д. подељено је на четири мање махале -- Доње Село, Рељиће, Гађевину и Јасен, а Буковик на две -- Горњи и Доњи Крај. Братства нису била строго разграничена по махалама. Као и у другим случајевима, значај племенске организације слабио је све више са развојем модерне државе и њених институција, али се сећање на њу задржало у колективном памћењу. Најзначајнија братства у Г. Д. и Буковику која су ту живела и после II светског рата су: Ивчевићи, Јововићи, Вулетићи, Кумпреси, Масончићи, Гвозденовићи, Бранковићи и Шуштери, а у Буковику: Бокани, Вукмановићи, Рајковићи, Ђурићи, Раичевићи, Лукићи, Лекићи, Радаче, Живковићи. Осим тога, нека братства су се раселила, нпр. Ђурићи, Махмутовићи, Маровићи и др. На територији некадашњег племена било је крајем 1970-их година 48 братстава, са 135 домова. Међу њима су била и три стариначка, док сви остали своје порекло изводе од досељеника из XV и XVI в. Ова територија данас је део Општине Бар. Према попису становништва, у Буковику је 2011. живело 67, а у Г. Д. 133 особе.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Вукмановић, Црмница, Антропогеографска и етнолошка испитивања, Бг 1988.

М. Прелић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)