ГЛАГОЛСКО СТАЊЕ
ГЛАГОЛСКО СТАЊЕ (глаголски род, глаголска дијатеза), однос између елемената синтаксичког и семантичког плана реченице који уводи глагол у функцији предиката отварајући својом семантиком место за једног или више учесника, актаната, који попуњавају његову валентност. Г. с. се различито дефинише зато што није на јединствен начин граматикализовано, будући да садржи морфолошку, синтаксичку и семантичку компоненту.
Сваки глагол има најмање једно г. с. Центар категорије г. с. чине активно стање (актив) и пасивно стање (пасив). Актив је г. с. код којег се вршилац радње, агенс, у реченици исказује субјектом у номинативу, а предмет на који је радња усмерена (пацијенс) је у позицији ближег објекта, ако га глагол захтева, што је у српском језику акузатив без предлога (нпр. Тијана је летос припремала испит), ређе генитив без предлога (нпр. Попила је мало воде). Пасив је г. с. код којег се реченичним субјектом у номинативу не именује агенс, него објекат радње (пацијенс), при чему агенс може добити позицију допуне, нпр. Одлука је донета од стране надзорног одбора, а предикат карактерише вршење радње у времену о којем реферише, нпр. Зимница се припрема у јесен. Пасив се остварује само са прелазним глаголима, а актив или са прелазним или с непрелазним глаголима. Пасив је маркирани члан граматичке опозиције у којој се налази са активом. У српском језику, као ни у другим словенским језицима, категорија пасива није потпуно морфолошки граматикализована. Актив се остварује у реченицама са активним формама глаголских облика у предикату (нпр. купујем, куповао сам, куповаћу -- итд.). Пасив се исказује у реченицама са предикатом образованим помоћу трпних придева (нпр. бивам питан, питан сам, бићу питан -- итд.) или у реченицама са активном формом предиката и заменичком речју се као ознаком пасивног стања, уп. Кућа је грађена -- Кућа се градила. Реченице са трпним придевом у предикату немају увек значење пасива, пошто се он понекад понаша као прави придев, ако у њему нема глаголско-процесуалне компоненте, нпр. Соба је окречена и светла -- ту нема вршења радње. Зато је реченица оквир у којем се остварују и идентификују г. с. Од значења реченице у неким случајевима зависи синтаксичка функција члана реченице -- уп. Весна је чекала ноћ (ближи објекат) -- Весна је чекала целу ноћ (временска одредба). Мада се активном и пасивном реченицом означава у основи иста ситуација, међу њима има разлике. Тако се у пасивној реченици доследно искључује синтаксичка позиција ближег објекта, али се отвара нова синтаксичка позиција -- агентивна допуна, нпр. Бојан је похваљен од (стране) разредног старешине. У српском језику валентност за агенс је слаба и он се зато ретко исказује мада постоји на семантичком плану*.* У рефлексивном пасиву та допуна се и не препоручује у добром књижевном језику изван административног стила. Неисказани агенс се идентификује на основу ширег контекста или неким предлошко-падежним конструкцијама у реченици, нпр. У Скупштини је донет закон. Избор активне или пасивне реченице условљен је комуникативном хијерархијом семантичких актаната у синтаксичкој структури реченице.
Видови г. с. у литератури се систематизују на различите начине међу којима су и следећи. Као посебан вид г. с. издваја се медијално стање (када радња полази из субјекта и завршава се у њему), које се исказује како повратним тако и неповратним глаголима, нпр. Дете се радује; Мајка блиста од среће. Рефлексивност као вид г. с. има више типова. Један је право повратно г. с., када је субјекат радње истовремено и њен објекат, нпр. Девојка се чешља, за разлику од реципрочности, када два или више учесника реципрочно врше радњу једни (на) другима било (1) у виду интранзитивне реципрочности, без импликације присуства пацијенса, нпр. Жене се свађају, било (2) у виду транзитивне реципрочности, са импликацијом присуства пацијенса, нпр. Бојан и Тијана су се загрлили (`Бојан је загрлио Тијану и Тијана је загрлила Бојана`). У неким класификацијама као посебан вид рефлексивности издваја се социјативност, нпр. Срби су се с Русима борили против фашизма, као и рефлексивност са уопштеним пацијенсом, када се у реченици не експлицира пацијенс, иако он на семантичком плану обавезно постоји, када неко или нешто испољава својство деловања на пацијенс, нпр. Марко се бије (тј. `Марко бије друге`). Због формалне сличности с партиципским пасивом може се издвојити као посебан вид г. с. и декаузатив (покретач радње исказан актантом није агенс него каузатор), за који је карактеристично одсуство агенса па и агентивне допуне у реченици. Тако је према активу Ветар је сломио грану декаузатив Грана је сломљена. Поборници мишљења да се у свакој дијатетичкој опозицији види деривација од полазне ка маркираној дијатези и да је смисао те деривације у уклaњању персонализованог вршиоца радње у номинативу, или у његовом померању на позицију неког другог падежа, налазе за то потврду и у неким безличним реченицама, нпр. Спава ми се.
За г. с. везују се и неки случајеви синтаксичке хомонимије. Пошто према прелазном глаголу може постојати неки тип повратног глагола, с таквим глаголима у реченици у којој постоји и морфема се могу се исказивати различите дијатезе, нпр. Девојке се држе за руке -- узајамно-повратна или пасивна дијатеза; Ружа се савија испод прозора -- медијално значење или пасивно значење.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ивић, „Један проблем словенске синтагматике осветљен трансформационом методом", ЈФ, 1961/62, 25; Категория залога, Ленинград 1970; С. Танасић, „Пасивне конструкције с трпним придјевом у српскохрватском језику", Радови Института за језик, Сар., 1982, IX; П. Пипер, „Реципрочност и рефлексивност у словенским језицима", ЈФ, 1986, 42; М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик II, Синтакса, Бг 1991; З. Тополињска, „Падеж и глаголски род -- две стратегије граматикализације односа између предиката и његових аргумената", ЈФ, 1996, 52; Пипер и др., Граматика савременог српског језика: проста реченица, Бг 2005.
С. Танасић
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)