ГУСЛЕ

ГУСЛЕ, гудачки кордофони инструмент, типичан за традиционалну народну музику Балкана. Уобичајено прате извођење епских песама. Преовлађују једноструне, сасвим ретко срећу се двоструне, а изузетно се овај назив користи и за троструни гудачки инструмент (познатији као ћемaне). Основни делови инструмента су: тело (кутлача, варјача, кусало) са дугачким вратом (држак, шија), који се израђују из једног комада дрвета (обично јавора); кожа (најчешће јарећа или јагњећа, која прекрива резонантну шупљину); струна -- сноп длака из коњског репа (у новије време алтернатива су синтетичке нити); дрвена чивија при врху врата (клин, кључ, затега, навијач) и дугме на дну тела г. (кљун, запињач), међу којима се разапиње струна; те нефиксирани мостић (коњић, кобилица), који се поставља приближно на половини коже. У прошлости су се г. регионално разликовале по облику тела, док данас преовлађује крушколик облик. Гудало је лучно и на њему се напињу струне од коњске (ређе синтетичке) длаке. Новије г. су веће дужине (просечно 80 цм), а сразмерно дуже него раније је и гудало. Врх врата се украшава фигурама животиња са симболичком функцијом (глава коња, јарца, дивокозе, орла), а у модерно време и историјских личности. Гудало се често прави у облику змије. При свирању гуслар (певач епских песама који себе прати на г.) седи држећи инструмент усправно у крилу, палцем придржава врат, а мелодију интонира додирујући струну полуиспруженим прстима. Свирачка техника се развијала од употребе само два прста (кажипрста и средњег прста), до активнијег коришћења сва четири прста, што је довело до ширења тонског низа, али и даље само у једној позицији. Штим г. прилагођава се регистру гласа гуслара.

Д. Лајић Михајловић

Г. су присутне у музичкој и фолклорној традицији Србије, Црне Горе, Хрватске, Македоније, Босне и Херцеговине, а епско певање уз г. углавном се везује за динарску традицију. Вук Караџић је на почетку XIX в. забележио да се јуначке песме певају уз г. највише и најживље у Босни и Херцеговини, Црној Гори и јужним брдовитим крајевима Србије. У Срему, Бачкој и Банату, међутим, г. су најчешће свирали слепи људи, који „не пјевају песама, него само богораде уз њих", зато се у овим крајевима у негативном контексту називају „слепачким инструментом". Г. су обично направљене од јавора, храста или другог тврђег дрвета. Састоје се од звучног тела израђеног од издубљеног дрвета из једног комада, са натегнутом јагњећом или јарећом кожом и перфорацијом на средини ради звучности. Држач се састоји од врата и главе. Глава је обично украшена изрезбареним ликом неке животиње, најчешће дивокозе. Врат је део за који гуслар држи г.; струне су направљене од длаке из коњског репа и обично имају једну жицу, у неким крајевима, као што су Лика и Босанска Крајина срећу се г. са две жице. Струна је причвршћена на дну помоћу опуте. Између главе и дршке се налази кочић на који се намотава струна; коњ или коњић је мањи комад дрвета, обично тоугластог облика, који одваја струну од звучног дела, а налази се између опуте и перфорације*.* Лучац или гудало је направљено од природно закривљене гране и струне од коњског репа. У зависности од начина на који су постављене жице, могу се разликовати херцеговачки (са високо постављеним жицама ) и дубровачки тип (са ниско постављеним и дужим жицама). Традиционално певање уз г. подразумева најчешће епско певање, нетемперовану мелодију малог обима, веома сведену у музичком изразу. Певање уз г. је хетерофон облик музичког изражавања који подразумева да се деонице певача и г. крећу у једногласу, како Димитрије Големовић наводи, „прошараном" секундним сазвуцима, насталим „тренутним разилажењем певача и његове инструменталне пратње".

У науци не постоји сагласност око порекла овог музичког инструмента. Претпоставља се да je пореклом из источњачке музичке културе, тачније да је посредством муслимана пренет на тло Европе у X в. Постоје индиције да су прве г. на простор Балкана стигле још у VIII в. Мeђутим, поуздан писани документ, као историјски извор, потиче из XV в. и говори о гуслару који је свирао на двору пољског краља Владислава Јегеловића. Г. су имале значајну социјалну улогу у заједници -- окупљале су укућане у вечерњим часовима, а чланове заједнице на празничним и другим скуповима у селима, на сеоским и породичним славама и свадбама. Гуслари су били веома поштовани у својој заједници, иако најчешће необразовани, често и неписмени, преносили су и чували усмену историју српског народа. Међу најпознатијим гусларима о којима пише Вук Караџић је Тешан Подруговић (село Казани код Гацка, Херцеговина), за којег каже да је лепо знао да удара у г. али није знао певати, него је песме казивао као из књиге. Професионални гуслари су најчешће били слепи људи, међу њима најпознатији је Филип Вишњић, родом из села Горња Трнова, у Босни, а он је испевао једну од најлепших српских песама Почетак буне против Дахија. Вук Караџић наводи и Старца Милију (из Колашина), Стојана Хајдука (из Херцеговине), Гају Балаћа, Ђуру Милутиновића Црногорца и две слепе жене Живану и Степанију. Најпознатији гуслар у периоду узмеђу два рата, у првој половини XX в. је Петар Перуновић Перун (1880--1952), први гуслар који је имао формално музичко образовање. У XX в. настале су многе песме самих гуслара и књижевника. За њих је карактеристично да се појављују римовани двостихови, а поред десетерца све више је у употреби и осмерац. Г. су инструмент који се у традицијској култури везује искључиво за мушкарце мада је, како и Вук Караџић сведочи, било и жена које су знале да свирају г. и певају јуначке песме. Оне су у својим патријархалним срединама важиле за „мушкобање" или „мушкараче".

Ликовни симболи израђени на г. носиоци су важних симболичких порука па се украшавању г. поклањала велика пажња. Ликовне паганске представе изрезбарене на глави г. најчешће су у облику коња, змије, змаја, дивокозе, као и листа храста и грожђа, али и геометријских мотива (таласасти, цик-цак, праве и косе линије, кругови). Крaјем XIX в. у Србији, мада се не зна када је ова пракса започета, на г. се појављују и ликови из националне историје као што су српски краљеви и цареви, цар Душан, Краљ Петар Први, Милош Обилић и Краљевић Марко. У збирци Етнографског музеја у Београду чувају се и богато украшене г. са многобројним апликацијама и медаљонима са ликовима владара. Г. као експресивни инструмент омогућавају извођачу да унесе емоције у свој начин певања и извођења епских песама. У традицијској култури је препозната васпитна улога јуначких песама. Очување гусларске традиције било је важно, између осталог, због преношења моралних вредности на младе нараштаје. Као национални инструмент г. су кроз историју представљале и средство политичке борбе -- симболизују глас побуњеног народа у борби за независност од турских и аустроугарских завојевача. Код Васојевића су г. имале статус светог предмета који се држи у кући као симбол националног идентитета. Епске песме, у приповедачком маниру, опевају богату прошлост, идеализујући херојску борбу највећих јунака српске историје. Најлепше епске песме опевале су Косовски бој, устанке и догађаје из I светског рата. Политичке прилике и догађаји на простору бивше Југославије условили су да од некада националног инструмента који је коришћен као симбол заједништва и доказ повезаности југословенских народа и општесловенског идентитета, г. добију конотацију инструмента којим се потенцира различитост. Матија Мурко је још 30-их година XX в. приметио да се све чешће муслимани одричу овог инструмента као превасходно српског. Другу половину XX в. карактерише идеолошко-политичка клима која није дозвољавала истицање партикуларних етничких идентитета, идеја југословенства као нова идеја, требало је да повеже сродне али различите народе. Г. и епске песме су у овом периоду биле маргинализоване, а епика као симбол очувања етничког идентитета одржавала се у круговима малобројних гуслара и љубитеља традиције.

Прво гусларско друштво основано је 1940. у Београду као „Друштво за чување гусала и неговање народне песме". На територији Босне и Херцеговине „Православно пјевачко друштво" у Мостару 1902. добило је дозволу од аустријских власти да промени име у „Српско пјевачко душтво 'Гусле'", а у Сарајеву је 1960. основано друштво гуслара. Данас постоји на десетине српских гусларских друштава у Србији, Црној Гори и Републици Српској, тачније 2002. било их је 54, од чега 25 у Србији, обједињених у гусларску федерацију Савез гуслара српских земаља (првобитно Савез гуслара Југославије, основан 1994). Овај Савез чине три мања савеза: Савез гуслара Србије (заједно са Савезом гуслара Војводине), Савез гуслара Црне Горе и Савез гуслара Републике Српске. Г. се популаризују и путем фестивала и такмичења, организованих још из времена Краљевине Југославије, а уведене су у појединим музичким школама и као наставни предмет.

Л. Б. Радуловић

Најстарија позната представа г. налази се на житијној икони Св. Луке зографа Радула из манастира Мораче (1672--1673), на сцени Свети Лука раздаје имање просјацима. Слепи човек насликан је међу окупљеним грабежљивим просјацима док усамљен прекрштених ногу мирно гуди на г., симболишући преданост духовним вредностима спрам земаљске похлепе. Вук записује да је овај инструмент често виђао код учених српских родољуба у Будиму, који су, осим што су знали народне песме, и ,,ударали у гусле". За преднасловну страну лајпцишког издања својих Српских народних пјесама (1823), он је од Копитара затражио цртеж слушалаца окупљених око гуслара. Непознати бечки гравер је на бакрорезу Ерцеговац пјева уз гусле приказао средовечног гуслара дугих повијених бркова у народном оделу око којег се под старим храстом сјатило и старо и младо, и мушко и женско. Прва српска сликарка Катарина Ивановић 1839. штампа литографију Србски Омир, са идеализованим младићем-хајдуком као гусларом. На литографији Анастаса Јовановића Срби око гуслара (1848), међу окупљеним слушаоцима препознају се ликови Вука Караџића и кнеза Михаила у народном оделу. Средином XIX в., уместо младог ратника, гуслар добија лик старијег свештеника или монаха као идејног покретача борбе за национално ослобођење. Лик остарелог слепог гуслара који седи испод храста са г. на којима гуди налази се и на рељефу пиједестала споменика Кнезу Михаилу Обреновићу (1874--1879), раду италијанског скулптора Енрика Пација. Истовремено, на цртежима и литографијама српских сликара, међу ликовима који слушају гуслара налазе се деца као симболи младих нараштаја (Ђорђе Крстић, Србија на Косову, 1872--1873; Гуслар са дечаком, 1875). Током друге половине XIX и почетком ХХ в., г. се пореде са породичном иконом, откад почињу да се појављују и на портретима познатих гуслара и народних песника (Јеремија Обрадовић Караџић, Ђура Милутиновић). Поводом преноса костију Бранка Радичевића из Беча на Стражилово (1883) Петар Аничић издаје дрворез са песниковим ликом са г. и отвореном књигом, који ускоро стиче статус патриотске иконе. Г. уоквирене ловоровим венцем налазиле су се и на постаменту песниковог уништеног споменика у Сремским Карловцима, као и на слици Миливоја Мауковића Виле крунишу Бранка (1878). На основу ове композиције касније је умножавана представа Бранко и вила која је нашла место у многим српским кућама. Г. се јављају и на портретима Вука Караџића израђиваним поводом преноса његових земних остатака у Београд (1897). Анастас Боцарић израђује литографију На развалинама српског царства (1890), на којој се у позадини суморног пејзажа дижу два стуба, Србија и Црна Гора. Вајар Ђорђе Јовановић Гуслара са г. и гудалом, као тужним инструментом и симболом Србије, приказује самог, без публике (Споменик косовским јунацима, Крушевац, 1879--1900). На цртежу Уроша Предића Гуслар и деца (1882) остарели и ослепели просјак са г. служи малој деци за уличну забаву. На сликама Ристе Вукановића (1896) и Петра Лубарде (1949) Гуслар добија елементе херојске трагике, па је његова представа трансформисана у херојску симболичну фигуру.

Љ. Н. Стошић

ЛИТЕРАТУРА: З. Марковић Благојевић, Народни музички инструменти Југославије, Бг 1958; З. Марковић, Народни музички инструменти, Бг 1987; M. Тимотијевић, ,,Гуслар као симболична фигура српског националног певача", ЗНМ, 2004, XVII/2; Д. Големовић, Певање уз гусле, Бг 2008; Д. Лајић Михајловић, „Етномузиколошки 'портрет' народног музичара: Гуслар", Музикологија, 2008, 8; И. Чоловић, Балкан, терор културе, Бг 2008; М. Митровић, Где сви ћуте, оне говоре, Бг 2014; Мо. Вуксановић (прир.), Гусле у српској традицији и култури, Пг 2017.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)