ГЕНОЦИД

ГЕНОЦИД (лат. genus: род, caedere: сећи, убити), злочин против човечности чија је намера потпуно или делимично уништење читавих националних, етничких, расних или религијских група. Појам г. усвојен је децембра 1946. на Првом заседању Генералне скупштине Уједињених нација. У дугој историји човечанства било је много примера уништавања или покушаја уништавања читавих народа. Мотиви за то били су различити, почев од пљачке, поробљавања и освете па до расних, националних, верских предрасуда и мржње. Током времена уобличавана су схватања која су осуђивала такве видове злочина, а појавили су се у законодавству појединих земаља правни прописи који су таква дела санкционисали. Међународно право је почев од 1907 (IV хашка конвенција) настојало да препозна злочине масовног уништења и да заштити цивилно становништво, али није било јасно дефинисаног појма нити правних прописа који би спречавали и кажњавали наведене злочине. Размере и природа злочина учињених током II светског рата подстакли су и приморали међународну заједницу да дефинитивно правно дефинише и санкционише оне облике који су спадали у најтежу групу злочина против човечанства, а тицали су се уништења или покушаја уништења читавих националних, етничких, верских и религијских група. Било је јасно да се г. који се догодио током II светског рата не може поистоветити са многобројним убијањима људи у прошлости. Правна акта по којима су судили војни судови у Нирнбергу и Токију обухватала су и санкционисање неких битних елемената таквих злочина, али не свих.

Тек је Резолуција Генералне скупштине УН бр. 96 од 11. XII 1946. прогласила г. за „злочин међународног права који цивилизовани свет осуђује", истакла да је кажњавање г. од међународног интереса и да „главни извршиоци, као и њихови саучесници треба да буду кажњени, без обзира на то да ли је реч о приватним лицима, јавним службеницима или државницима и без обзира на то да ли је злочин почињен из верских, расних, политичких или ма каквих других разлога". Под г. се подразумевало „ускраћивање права на опстанак целим људским групама, као што је убиство (хомицид), ускраћивање права на живот појединим људским бићима". Економско-социјални савет УН је Резолуцијом задужен да изради нацрт међународне Конвенције о спречавању и кажњавању злочина г., а државе чланице позване да у својим законодавствима донесу прописе који спречавају и кажњавају злочин г. и да на том плану међусобно сарађују.

Две године касније, на Трећем заседању Генералне скупштине УН 9. XII 1948, усвојена је Конвенција о спречавању и кажњавању г. Документ је дао нову, знатно потпунију дефиницију г., а под тим појмом су се подразумевала дела „почињена у намери да се потпуно или делимично уништи нека национална, етничка, расна или религиозна група: а) убиство чланова групе; б) тешка повреда физичког или менталног идентитета чланова групе; в) намерно подвргавање групе таквим животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног физичког уништења; г) мере усмерене ка спречавању рађања у оквиру групе; д) принудно премештање деце из једне групе у другу". Документ је јасније дефинисао сам појам г. и предвиђао кажњивим дела г., споразума о извршењу г., непосредног и јавног подстицања на г., покушаја г. и саучесништва у г. Било је предвиђено да починиоци наведених дела буду суђени и кажњавани „пред надлежним судовима оне државе на чијој је територији дело извршено" или пред међународним кривичним судом. За извршиоце злочина г. екстрадикција из једне у другу државу није се могла одбити уз мотивацију да је у питању политички злочин. Свака држава чланица је имала право да упозори органе УН на постојање злочина г. са циљем да он буде спречен или заустављен. Ипак, наведена Конвенција је имала и своје недостатке. Они су се огледали у таксативном набрајању дела која се означавају г. (дела која нису обухваћена нису ни могла бити кажњива на исти начин), у неприхватању начела садржаног у „Нирнбершким принципима" да поступање на основу унутрашњих правних прописа или наређења претпостављених извршиоце злочина г. не ослобађа кривице, као и чињеници да међународни суд који би санкционисао наведена дела никада није основан. Конвенција није обухватала тзв. културни г. (денационализација, затирање језика и вере, уништавање верских објеката и споменика културе, поништавање културног наслеђа и идентитета народа), као ни физичко уништење група политичких неистомишљеника. Конвенција се, уношењем тзв. колонијалне клаузуле, није могла односити на колоније и злочине г. које су чиниле колонијалне силе.

ФНРЈ је Конвенцију о г. ратификовала 1950. и обавезала се на њену примену (Службени весник Президијума Народне скупштине ФНРЈ, бр. 2/1950). Самим тим, Кривични закон ФНРЈ (касније СФРЈ) предвидео је кажњавање злочина г. као злочина против човечности и међународног права (чл. 141 и 145), а то кривично дело није могло да застари (чл. 100).

Срби су били међу оним европским народима над којим је у XIX и XX в. више пута извршен злочин г. У султановој фетви о вођењу светог рата (џихада) као простор османског ратовања за веру назначена је и Србијa. Када је реч о страдању Срба током I светског рата, елементе г. садржали су већ аустроугарски планови о кажњавању Србије обликовани почев од 1906. Масовни погроми српског становништва у Босни и Херцеговини и Хрватској (хапшења, прогони, физички напади, уништавање имовине, скрнављење светиња, ликвидације), као последица наглашене србофобије, започели су непосредно после атентата на Франца Фердинанда. Од власти инструиране и наоружане католичке и муслиманске масе уништавале су све што је имало српско и православно обележје. Г. су подстицали римокатолички клерикални кругови и франковци тражећи „обрачун", „линч" и „уништење" Срба, убеђени да је наступила идеална прилика да простор својих аспирација (тзв. Велике Хрватске) прошире до реке Дрине и учине га етнички и верски чистим. Примена „ванзаконских мера" према Србима поданицима Аустроугарске монархије подразумевала је забрану употребе националних симбола, српског имена, ћириличког писма, штампе, обустављање рада просветних и културних установа, одузимање грађанских права читавим породицама, употребу репресије, ликвидације, исељавање. Бруталне операције и масовни злочини шуцкора у областима уз Дрину, имале су карактер етничког чишћења. Војне операције против Србије вођене су као казнене експедиције у којима је од војника, под претњом најстрожег кажњавања, захтевано да према цивилном становништву не исказују милост и да предност дају ликвидацијама, а не заробљавању противника. Војне формације Аустроугарске починиле су г. у областима уз Дрину. Основно начело аустроугарске окупационе управе у Србији (1915--1918) било је да ту земљу треба разорити, а Српство сломити и уништити „за дуже време". Из тих разлога укинуте су националне институције, у званичној употреби била је латиница, српски језик је изложен кроатизацији, културна баштина је уништавана и одношена. Реквизиције хране изазивале су глад од које је само у току 1916/17. преминуло преко 8.000 људи. У окупационој зони коју је контролисала Аустроугарска било је 1916. за око пола милиона (тј. 26%) мање становника него на почетку рата. У бугарској окупационој зони, поред физичког, на делу је био и културни г. -- забрана ћирилице, уништавање књига и уџбеника, промена имена и презимена, наметање наставе и црквене службе на бугарском језику, забрана обележавања крсних слава, скрнављење верских објеката, присилно потирање српског и наметање бугарског националног идентитета и др. У масовним репресалијама током и после окончаног Тимочког устанка убијено је око 30.000 Срба, а депортовано у Бугарску преко 20.000. За српско становништво отварани су широм Монархије концентрациони и сабирни логори (Арад, Ашах, Браунару, Кечкемет, Вац, Дрозендорф, Цеглад, Ђенђеш, Нађмеђер, Нежидер...), у које је претежно слато мушко становништво способно за војну службу (од 17. до 55. године старости) и где је смртност досезала и до 80%. У питању су биле прве установе таквог типа у Европи. Према подацима комисија које су образоване на Мировној конференцији у Версају од 280 највећих злочина учињених над становништвом током I светског рата на Србију је отпадало 98, Француску 42, Белгију 39. Све наведено утицало је да Србија у Великом рату 1914--1918. изгуби око 28% становништва (1.247.000).

Г. над Србима имао је огромне размере и током II светског рата, посебно на простору квислиншке Независне Државе Хрватске (НДХ). Самим настанком те нацистичке квази-државе остварена је не само намера хрватске екстремне деснице (усташа) да реализује своје нацистичке програме у којима је србофобија имала значајно место (присуство те појаве може се у континуитету пратити од А. Старчевића до А. Павелића), него и тежња католичке средње Европе (припремана више деценија) да своју границу после рушења југословенске државе успостави на реци Дрини. Непосредно по проглашењу, НДХ је себе дефинисала као „државу новог европског поретка" у којој су одбачене „све досадашње правне теорије да су сви људи већ по својој нарави једнаки", а прихваћен принцип „диференцијације и селекције људства". На тој идеолошкој основи успостављено је „расно законодавство" НДХ које је следило правне обрасце „Нирнбершких расистичких закона". Самим тим уобличен је не само правни оквир, него је извршена и бирократска институционализација за извршење г. На удару званичне политике НДХ, поред Срба, били су и Јевреји и Роми. Када су Срби у питању, колективна свест усташа, формирана на негативним стереотипима који су обликовани деценијама и били веома распрострањени захваљујући политичком и верском чиниоцу, била је од пресудне важности у извршењу г. над тим народом. Цео процес додатно је омогућила пракса националсоцијализма, увелико развијена у Немачкој и доминантна у идеологији усташког покрета. Медији НДХ су свакодневно преносили речи високо рангираних партијских и државних функционера да: „у Хрватској не може бити Срба ни православаца", Хрватска мора бити „земља Хрвата и никог другог", нема метода који усташе неће применити да Хрватску „очисте од Срба", „жидовско-српски капиталистичко-демократски фронт мора заувек нестати из целог света, па и из наше Хрватске", „док постоје Срби и Јевреји, за Хрвате нема опстанка". Другим речима, намере да г. буде извршен и само извршење злочина г. нису скриване.

Усташки покрет је спроводио отворену „националну револуцију" која се поред исказивања усташког државног суверенитета, примене „тисућугодишњег државног права", формирања Велике Хрватске, огледала и у настојањима да се реализује етнички чиста држава. Борба за очување „континуитета" хрватске државности отуда није значила само поништавање свих трагова постојања југословенске државе, него и физичко истребљење српског становништва означеног „страним телом", „реметилачким фактором", „усељеничким слојем", носиоцем „бизантизма" и традиција страних хрватској култури. Ставови попут оних да „Еуропа представља духовни и политички медиј унутар кога се једино хрватски народ може развијати у своју националну особеност", истовремено су значили затирање свега што подсећа на вековну српску присутност и православље. Отуда је злочин г. и отпочео разарањем културног и духовног идентитета -- забраном симбола, разарањем духовне баштине, ударима на Српску православну цркву (девастирање верских објеката, одузимање имовине, ликвидација свештеника), затварањем културних, просветних и верских друштава и организација, проглашењем читавих народа за духовно инфериорне. Терору је била изложена популација од око 1,9 милиона Срба који су живели на простору нацистичке НДХ. Расно законодавство НДХ је давало легалитет процесу биолошког истребљења Срба, а сам чин г. подизало на ниво законске обавезе. На удару се нашло све што је чинило идентитет једног народа -- вера, језик (србизми), писмо (забрана ћирилице), културно наслеђе, имовина. „Коначно решење" српског питања подразумевало је физичку ликвидацију (организованим масовним убиствима у срединама где су живели и у логорима за истребљење), покатоличење, ускраћивање услова за живот, исељавање. Талас масовног терора отпочео је у мају и јуну 1941. Злочини г. вршени су у подручјима Петровог села, Далматинске загоре, Ливна, Госпића, Мостара (села Пребиловци и Тасовчићи), Поповог поља и Требиња (јама Јагодњача), Имотског (Ћелина јама), на планини Озрен, у Лици (јама Јадовно), на Банији (Глина), Кордуну, Срему, Славонији, Босанској крајини и свим другим деловима где је живео српски народ. Веома често су ликвидације добијале облик одмазди и форму ритуалних убистава. Од првих дана формирани су „спискови најугледнијих Срба" са циљем да они међу првима буду ликвидирани, имовина отета, а остало становништво застрашено. Злочин г. извршен је уз „саучесништво" римокатоличке цркве која је саму НДХ од формирања сматрала „светом Хрватском". Доступни подаци показују да су размере злочина г. над Србима у НДХ током 1941. били већи од укупних губитака зараћених страна на Источном фронту у истом временском периоду. Покушаји немачких војних власти да изврше „пацификацију простора", да спрече ширење незадовољстава српског становништва и развој устанка, нису наилазиле на разумевање код челника усташког покрета. У систем логора за ликвидацију (међу којима посебно место имају логор Јасеновац и логори за децу), на стратиштима и јамама на простору НДХ, према немачким проценама, до марта 1944. најсуровије је убијено између 660.000 и 700.000 Срба. Немачка јавност и њени историчари доживљавали су НДХ као „једну огромну крстионицу и уједно џиновску кланицу". Ратови 90-их показали су да се метод г. променио, али да он и даље погађа српски народ. Посебан карактер духовног г. представљају оптужбе упућене Србима као „геноцидном народу" засноване на ревизионистичким тумачењима прошлости и „политичким оценама" ратова из 90-их година ХХ в., међу којима и ратног злочина почињеног у Сребреници.

ЛИТЕРАТУРА: А. Вајс, „Злочин геноцида у међународном кривичном праву", Међународни проблеми, 1949, 1; Војна енциклопедија, 3, Бг 1972; Ф. Јелић Бутић, Усташе и НДХ 1941--1945, Зг 1977; Б. Кризман, Павелић и усташе, Зг 1978; Правна енциклопедија, 1, Бг 1985; В. Новак, Magnum Crimen. Пола вијека клерикализма у Хрватској, Зг--Бг 1986; Геноцид над Србима, Бг 1992.

Љубодраг Димић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)