ГЛАВНИ НАРОДНИ ОДБОР

ГЛАВНИ НАРОДНИ ОДБОР, руководећи орган изабран на Мајској скупштини одржаној у Сремским Карловцима 1848. Првобитни назив био је Народни одбор, али је касније назван ГНО. Формално је имао 48 чланова, али је одмах изабрано једно уже тело од неколико чланова, које је имало задатак да непрестано пребива у Карловцима и да прима представке народа са његовим жељама и тегобама. Заправо, Главни одбор имао је задатак да буде нека врста извршног органа, тј. владе српског народа. На самом почетку Револуције био је више репрезентативна власт према другим чиниоцима у држави него стварна извршна власт. У то време он није имао утврђен делокруг делатности, ни стално седиште, ни сталног председника, нити било какву већу власт. Његови чланови нису уживали имунитет. Да би био функционалнији у оквиру Одбора образовано је неколико одељења: војно, политичко, судско, финансијско-економско и просветно. Како је Револуција одмицала Одбор се из дана у дан све више претварао у највиши револуционарни орган власти. Добро знајући да се у својим пословима не могу ослањати на старе органе власти, временом преживеле и омрзнуте у народу, чланови Одбора одлучили су да их замене новима, у које ће народ имати поверење. Стога су у већим местима, као што су Митровица, Земун и Панчево, у последњој декади маја основани окружни одбори, у градовима одбори, а у селима пододбори. Одлучујућу реч у Одбору најдуже је имао патријарх Ј. Рајачић, који је био и његов први председник. На Мајској скупштини Одбор је био овлашћен да уз сагласност патријарха и асистената Народног фонда може да користи новац из народне касе за најнужније народне потребе. Скупштина је задужила Одбор да у договору с патријархом изабере особе које ће њене одлуке поднети владару и Сабору Хрватске. Да јавност не би била погрешно и злонамерно обавештавана о раду Одбора само посредством страних новина, одлучено је да лист Вестник, који је дотле излазио у Пешти под уредништвом Константина Богдановића, постане орган Главног одбора. У одсуству патријарха Рајачића, који је с једном српском делегацијом дуже боравио у Бечу и Инзбруку, на чело Главног одбора као председник био је изабран Ђорђе Стратимировић. Он је једним прогласом објаснио да је Главни одбор створен зато да, док не дође војвода, ради у корист народа, да му уклони све тегобе и да му олакша живот. Кад су се Мађари почели припремати за рат и кад су на тлу Војводине образовали више војних логора, Одбор је с неколико штампаних прокламација позвао народ да се наоружава, припрема за одбрану, ступа у редове народне војске и даје новчане прилоге. Одбор је храбрио народ за борбу против Мађара, убеђивао га да су цар и краљ Фердинанд и читава његова војска сагласни са Србима зато што Мађари хоће да збаце владара с престола и да загосподаре читавим царством. Како су се односи с Мађарима све више заоштравали и што се више ближио почетак војног обрачуна, Одбор је променио тон и начин свог обраћања народу. У почетку своје активности обавештавао је народ о томе шта се дешава, апеловао је на јединство и давао савете шта треба радити. Уочи војних окршаја почео је да издаје наређења. Он је тада постао истински врховни орган власти проглашене Војводине па је у том својству 10. VI 1848. позвао Србе да од сада слушају само његове и никога другога наредбе. После напада генерала Храбовског на Карловце 12. јуна неколико чланова Одбора, нарочито старијих и угледнијих, и више богатијих грађана напустили су Карловце. У одбору су остале само присталице тзв. Странке акције, углавном омладинци, које је предводио Стратимировић. Ради сваке сигурности Одбор се тада преселио у Земун. Захваљујући Одбору по читавом Војводству основани су српски војни логори и организована је српска народна војска. Да би обезбедио ред и дисциплину, да би српској војсци подигао морал, ГНО је 18. јула донео „Закон војени целому народу србскому у војенима становима и код кућа". Упорно и зналачки Одбор је разобличавао стравичне мађарске злочине над недужним српским становништвом, а много труда уложио је у то да очува јединство између Срба и Хрвата, те да спречи њихове сукобе због верских разлика. Када се Рајачић вратио из Инзбрука дошло је до сукоба између њега и Стратимировића. Патријарх је желео да завлада читавим покретом и да с том намером потисне Стратимировића, који се наметнуо народу и војсци као „врховни вожд". Патријарху је пошло за руком да после народне скупштине одржане у Карловцима од 9. до 17. октобра реорганизује Главни одбор. Из њега је искључио своје противнике и присталице Обреновића. Стратимировића је поставио за потпредседника Одбора, али га је, заправо, маргинализовао и политички онемогућио. С намером да га удаљи и одвоји од војске, која му је била одана, постао је члан депутације која је имала задатак да у Бечу ради на решавању српског питања. И после ових промена сукоб између Рајачића и Стратимировића је настављен. Током јануара 1849. Главни одбор је одбио налоге Рајачића да ухапси Стратимировића. Због апсолутистичких настојања патријарха, због његових наредаба издатих без сагласности Одбора, и зато што је после смрти војводе Шупљикца на чело војске поставио Фердинанда Мајерхофера, што је увео преке судове и ванредне комесаре за Срем и Банат, а при свему томе заобишао Главни одбор, дошло је међу њима до отвореног сукоба. Како су у том спору иза Рајачића стали Двор, српска влада и српски конзервативци из Војводине, а иза Стратимировића и Одбора није стајала ни војска, која је у међувремену од народне постала царско-краљевска, патријарх је надвладао своје противнике. Он је распустио Главни одбор а над Карловцима је прогласио „строго ратно стање". Немајући куд, Главни одбор је капитулирао, а Рајачић је постао апсолутни господар ситуације. Он је поново реорганизовао Одбор, а његови чланови постали су само они које је желео патријарх, истински „управитељ Војводине". После тога Главни одбор је изгубио сваки значај.

ИЗВОРИ: Архивски фонд Српски народни одбор, Архив САНУ у Ср. Карловцима; T. József, A magyarországi 1849--49-iki szerb fölkelés története, I--III, Budapest 1930, 1935, 1940; Р. Перовић, Грађа за историју српског покрета у Војводини 1848--1849, Бг 1952; В. Крестић, Леци на српском језику 1848--1849, Н. Сад 1998.

ЛИТЕРАТУРА: В. Богданов, Устанак Срба у Војводини и мађарска револуција 1848 и 1849, Суб. 1929; В. Богданов, Национални и социјални сукоби Војвођана и Маџара 1848--49, Зг [1936]^2^; С. Гавриловић, Срем у револуцији 1848--1849, Бг 1963; Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, III, Н. Сад 1963; С. Гавриловић, „Срби у револуцији 1848--1849", у: Историја српског народа, V/2, Бг 1981.

В. Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)