ГЕОРГИЈЕ (Поповић)

ГЕОРГИЈЕ (Поповић), епископ темишварски (Стари Влах, око 1701 -- Темишвар, 1. XII 1757). Иако свештенички син, није имао школско богословско образовање него само монашко стечено у манастиру. Замонашен је у Дечанима, а 1735. посвећен за нишког митрополита. Био је уцењен да на себе прими дуг претходног нишког митрополита, а уз то морао је да се задужи да исплати своје дажбине султановој каси. Придружио се 1739. пећком патријарху Арсенију IV и прешао на територију Карловачке митрополије под аустријском влашћу. Јеврејин Елијоасаф Јањалија, хазнадар Бећир-паше, тужио га је Дворској канцеларији у Бечу и тражио да врати дуг. Иако је доказивао да дуг није његов него нишке митрополије, иако га је патријарх Арсеније IV поставио за епископа лепавинско-северинске епархије, бечке власти му нису дале епархију. Међутим, када је патријарх предложио Јована (Ђорђевића) за епископа темишварског, царица Марија Терезија је 1745. именовала Г. на тај положај имајући у виду његову помоћ у рату против Турака. Румуни тада нису били под јурисдикцијом Карловачке митрополије, али их је тек 1783. цар Јосиф ставио под јурисдикцију Карловачке митрополије. Вредно радећи на црквеном и националном пољу, саградио је у Темишвару епископски двор, Саборни храм Вазнесења Христовог и зграде неопходне за рад школе. Није успео да отвори богословију. Платио је израду триптихона за манастир Студеницу (1750) и израду живописа у олтару храма манастира Крушедола (1751), те тако стекао ктиторска права. Сахрањен је у темишварској Саборној цркви.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Р(уварац), „О прелазу владике нишког Георгија Поповића на ову страну", СрС, 1905, 15; М. А. Марковић, „Георгије Поповић, епископ нишко-белоцрквански (1735--1737) и темишварски (1745--1757)", у: Преглед цркве Епархије нишке, Ниш 1933; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)