ГРЂИЋ БЈЕЛОКОСИЋ, Лука

ГРЂИЋ БЈЕЛОКОСИЋ, Лука, етнограф, публициста (Мостар, 1857 -- Мостар, 20. X 1918). Завршио је пекарски и терзијски занат, а заједно с оцем, касније и самостално, трговао са турском војском, научивши и турски језик. Фолклористичким и етнографским радом почео је да се бави као државни чиновник. У том периоду значајно је допринео борби за отварање српских школа, за верску и школску аутономију и за решења аграрног питања у корист кметова. Управо због рада и учешћа у покрету за црквено-школску аутономију присилно је и пензионисан. Придружио се босанско-херцеговачким писцима, културним и јавним радницима, као што су А. Шантић, П. Кочић, С. Ћоровић и др., у потписивању Резолуције за слободу штампе 1906. Први светски рат провео је у казаматима Арада и Нежидера, а одмах након повратка, због нарушеног здравља, умро од шпанске грознице. Један je од следбеника Вука Караџића у прикупљању и записивању босанско-херцеговачке народне културе. Образовао се самостално, на Његошевом Горском вјенцу, етнографским списима и делима В. Караџића и В. Врчевића, научним радовима Милана Ђ. Милићевића. Етнографски рад започео је најпре у Босанској вили 1887. објављивањем народних умотворина и прилога о народном животу и култури. Његове прилоге о гатању и бајању, народним јелима, играма и народној медицини, збирке песама и другу грађу позитивно су оцењивали врсни научници тога времена М. Ђ. Милићевић, Јован Цвијић, Александар Белић а касније и Тихомир Ђорђевић и Јован Ердељановић. Српскa краљевска академиja je 1892. прихватила његове прилоге као веома значајане за познавање народног живота. Сарађивао је и објављивао у часописима као што су Босанска вила, Нада, Зора, Требевић, Бранково коло, Звијезда и Караџић, те у Српском етнографском зборнику и Гласнику Земаљског музеја Босне и Херцеговине. Био је један од председника српског певачког друштва „Гусле" и активни члан друштва „Просвјета". Крајем XIX в. своје појединачне списе о обредима и обичајима, породичним и друштвеним институцијама, привређивању, насеобинама, магијској пракси и веровањима објединио је у тротомном делу под називом Из народа и о народу (I, II, Мостар 1896, 1897; III, Н. Сад 1898). Трећа књига, под називом Смиље и босиље је збирка од око стотину народних песама, балада и романси које је Г. великим делом забележио на основу казивања своје мајке. Претпоставља се да му је Ј. Цвијић дао упутства за прикупљање етнографске грађе (Упутства за проучавање села у Босни и Херцеговини, Ср. Карловци 1904). У свом делу Српска народна јела у Херцеговини и у Босни (Бг 1908), систематично прикупљеној грађи показао је да веома брижљиво и исцрпно описана српска сеоска и варошка јела сведоче и о утицају исламске културе исхране. Уз документарну вредност, неоспорна је и књижевна вредност народних предања, локалних легенди и народних песама које је забележио, али свакако је од посебне вредности што је Г. био заслужан за очување особености културе усмене речи.

ДЕЛА: Крвнина, Сар. 1892; Denkwürdigkeiten in der Gegend von Fojnica, Wien 1893; Народна гатања, Сар. 1896; Volksglaube und Volksbräuche in der Hercegovina, Wien 1899; Баналачки (раднички, дунђерски) језик, Сар. 1900; Мостар некад и сад, Бг 1901; Стотина шаљивих прича из српског народног живота у Херцег-Босни, Мостар 1902; Моје цртице, Мостар 1904; Српске народне игре из Босне и Херцеговине, Бг 1907.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, „Лука Грђић Бјелокосић", ГЗМБиХ, 1919, 31; Ст. Станојевић (ур.), Народна енциклопедија, српско-хрватско-словеначка, I, Зг 1926; Х. Крњевић, „О народу -- из народа", пог. у: Л. Грђић Бјелокосић, Из народа и о народу, Бг 1985.

Л. Б. Радуловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)