ГРОЛ, Милан

ГРОЛ, Милан, публициста, драматург, политичар (Београд, 12. IX 1876 -- Београд, 3. XII 1952). На Историјско-филолошком одсеку Велике школе дипломирао 1899. и убрзо се запослио као професор француског језика у Гимназији „Краљ Александар Први". Упоредо с професорским позивом био је секретар за књижевне послове (помоћник драматурга), а од 1900. вршилац дужности драматурга у Народном позоришту у Београду. Исте године добио је стипендију за једногодишње стручно усавршавање у Француској. По повратку у Београд радио је по неколико, често различитих послова: професорских, политичких, публицистичких, преводилачких и позоришних. Од 1901. до јануара 1911. био је професор у Неготинској гимназији, Трећој београдској, Првој београдској и Другој београдској гимназији. У политичком погледу приступио је Самосталној радикалној странци (СРС), непомирљивој у опозицији према режиму краља Александра Обреновића. Будући да је та странка била прва која је у програм унела идеју југословенске заједнице, и сам је почео да се залаже за југословенство, те је 1905. учествовао у организовању Конгреса југословенских књижевника и публициста. Осам година касније, 1913, кооптиран је у Главни одбор странке. Као члан СРС уређивао је њена најважнија гласила: Дневни лист (1906--1909) и Одјек (1912--1915). Сарађивао је и с више часописа, нарочито Звездом и Српским књижевним гласником (СКГ), у чијем је уређивачком одбору био од 1907. У области позоришне уметности, у јуну 1902. постављен је за перовођу комисије за израду Закона о Народном позоришту. Вршилац дужности драматурга био је до 1906, а управник од јула 1909. до марта 1910. и од јануара 1911. до избијања I светског рата 1914. У међувремену, новембра 1909, при НП основао је Глумачку школу, чији је био управник и предавач. За време балканских ратова (1912--1913) и првих година Великог рата (1914--1918) био је цензор на београдском, а потом на нишком телеграфу. После повлачења преко Албаније 1915, живео је у Швајцарској, где је био задужен за пропаганду српских ратних циљева и југословенске идеје. Након учешћа на Конференцији мира, у Београд се вратио у августу 1919, преузевши одмах дужност управника НП.

Заједно с већином других самосталних радикала учествовао је у стварању Југословенске демократске странке (1919), али се није слагао с њеним крутим ставовима о централистичком државном уређењу. Уз пристанак партијског шефа Љубомира Давидовића, 1922. био је један од уредника Недељног гласника, листа који се залагао за уставну ревизију и превазилажење српско-хрватског спора. Истовремено, ангажовао се у анкети СКГ о државној кризи, те у припремама конференције интелектуалаца и политичара, одржане у Сарајеву, на Илиџи, 28--29. јуна, и конгреса интелектуалаца, одржаног 10. септембра у Загребу. Почетком 1924. повукао се из НП, наводећи као један од разлога свој истурени политички положај у странци. У августу те године био је постављен за државног подсекретара у Министарству иностраних дела, а краљевим указом из октобра „за изванредног посланика и пуномоћног министра" у Цариграду, али није прихватио ту дужност. Уместо тога, поново је покренуо опозициони Одјек. За народног посланика биран је 1925. и 1927, а министар просвете постао у широкој страначкој коалицији, коју су после атентата на хрватске посланике у Народној скупштини чинили радикали, демократи, Словенска људска странка и Југословенска муслиманска организација (27. VII 1928 -- 6. I 1929). За време личног режима краља Александра (1929--1934) залагао се за поштовање демократије, успостављање парламентарног поретка и српско-хрватски споразум, постепено постајући први страначки идеолог. У тој је улози, заједно сa Љ. Давидовићем, предложио унутрашњу поделу државе на четири велике федералне јединице, при чему би три биле окупљене око великих национално-културних центара: Београда, Загреба и Љубљане, а четврта, мешовита, око Сарајева, пре свега да би се избегло спорно разграничење између Срба и Хрвата. Противио се захтевима да Војводина добије статус равноправан другим федералним јединицама, истичући да је питање северне српске покрајине, као и Македоније, унутрашњи српски проблем који може бити решен аутономијама, предвиђеним и на другим подручјима. Те је идеје бранио све до стварања Бановине Хрватске у августу 1939, сматрајући да је начин њеног настанка био недемократски, те да су њене компетенције оштетиле интересе државне целине, а ширина територије интересе српског народа. Из тих је разлога одустао од предлога да се створе четири федералне јединице, тражећи у име Демократске странке да, изузев Словеније, целокупна преостала територија буде обележена као српска федерална област. После смрти Љ. Давидовића у фебруару 1940, изабран је за шефа странке, чијим је најважнијим пословима и до тада управљао. Осим тога, у целом међуратном периоду много је писао, сарађујући у многобројним листовима и часописима: Време, Демократија, Живот и рад, Епоха, Илустровани лист, Народ, Народни покрет, Наша стварност, Нова Европа, Мисао, Политика, Правда, Слободни народ и др. У том дугом низу посебан значај има СКГ, чији је био стални сарадник, а под псеудонимом „Привремени" аутор рубрике „Кроз књиге и догађаје". Од 1929. до 1932. био је и стварни уредник, иако је формално навођено име Милана Богдановића, а од јула 1939. до априла 1941. власник и одговорни уредник. Године 1927. постао је члан Српског ПЕН клуба, чији је председник био 1933--1934, а управник Коларчеве народне задужбине од марта 1929. до октобра 1938.

Превратом извршеним 27. III 1941. постао је министар социјалне политике и народног здравља у влади генерала Душана Симовића. Са осталим министрима напустио је земљу усред Априлског рата и после краћег боравка у Палестини боравио у Лондону до почетка 1945. У двема владама Слободана Јовановића, формираним почетком јануара 1942. и почетком јануара 1943, био је министар саобраћаја, а у краткотрајној влади Милоша Трифуновића (26. VI -- 10. VIII 1943) министар иностраних послова. Несрећан због страдања српског народа, нарочито због геноцида у НДХ, од хрватских политичара у емиграцији узалудно је захтевао да се јавно изјасне о злочинима. При крају рата одлучио је да се врати у земљу и прихвати позив Ј. Б. Тита да као потпредседник уђе у Привремену владу ДФЈ, образовану 7. III 1945. Његовом постављењу жестоко се супротставио совјетски политички врх, а и сам је веома брзо увидео да је нада у могућност успостављања сношљивог политичког режима била илузорна. Тешко се мирио и с настанком шест федералних јединица, административном подељеношћу српског народа и промовисањем црногорске и македонске нације. Наилазећи све време на сумњу министара комуниста и отпор свим својим предлозима, већ 18. августа поднео је оставку, чија је достојанственост и аргументованост задивила Ј. Б. Тита и Едварда Кардеља. И поред тога, безобзирно је нападан у штампи, посебно од стране Милована Ђиласа, док је опозициона Демократија, коју је покренуо 27. IX 1945, издата у само седам бројева и због јавног, организованог спаљивања на улицама угашена већ 8. новембра. Истог месеца, после избора за Уставотворну скупштину, потпуно се повукао из политичког и јавног живота.

Мира Радојевић

Књижевнокритичке радове објављује од 1898 (у листовима Искра, Нова искра, Одјек, Дневни лист и у часопису Звезда). Иако показује истанчан осећај за приповедну прозу (Б. Станковић, И. Ћипико, Р. Домановић) и поезију (Ј. Дучић), најпотпуније ће се остварити као позоришни критичар у Српском књижевном гласнику, нарочито у периоду 1902--1914. Ј. Скерлић је у тој делатности видео утемељење професионалне позоришне критике, драматуршког и управничког деловања усмереног на подизање књижевних критеријума, осавремењивање и знатније укључивање националних комада у позоришни репертоар. Између два светска рата Г. пише за најутицајније часописе (Мисао, Нова Европа, Српски књижевни гласник) и дневне новине (Политика и Правда). Избор из чланака о позоришту сабрао је у књизи Позоришне критике (Бг 1931). У критикама позоришних представа више је пажње поклањао изворном драмском тексту и драматургији него позоришној изведби. Оскудне коментаре о глумачким реализацијама надомештао је каснијим портретима глумаца. Од драме је захтевао склад садржаја и форме, функционалност свих елемената и, обавезно, реалистичку уверљивост. Због тога је поздравио појаву реалистичких драма из савременог београдског живота. Његова позоришна поетика остала је пре свега имплицитна, па се њени основи могу извести из приказа конкретних представа и из многобројних чланака посвећених различитим позоришним проблемима, од репертоарске политике до организационих питања. Његови портрети знаменитих личности и сећања на културне и историјске догађаје имају изразиту књижевну вредност, а подједнако су важни као документи за изучавање српске и југословенске културне и политичке историје ХХ в.

Станислава Бараћ

Свеукупним радом Г. је уздигао НП до нивоа тада најсавременијих европских позоришта. Многобројни теоретски, критичарски радови и студије из историје позоришта сврстали су га међу најзначајније српске театрологе прве половине XX в. За потребе НП превео је десетине драмских текстова с француског, а у СКГ преводио је песме С. Придома, те писма и памфлете П. Л. Курјеа. Од 1929. до 1938. био је управник Коларчевог универзитета, а у време његове управе сазидана је зграда и успостављена модерна организација рада. Одликован је с више страних и домаћих одликовања. Улица у београдској општини Звездара и сала у сутерену Коларчеве задужбине носе његово име, а његова биста налази се на улазу у Музеј НП.

Зоран Т. Јовановић

ДЕЛА: Женевска конференција о југословенском уједињењу. Догађаји, документи и коментари, Женева 1918; Републиканска демократија, Бг 1920; Две године заблуда и лутања, Бг 1921; Позоришне критике, Бг 1931; Из предратне Србије. Утисци и сећања о времену и људима, Бг 1939; Данашњи разговори о реформама, Краг. 1940; Из позоришта предратне Србије, Бг 1952; Лондонски дневник 1941--1945, Бг 1990; Искушења демократије, Бг 1991; „Le théâtre à Paris", Театрон, 1994, 84/85/86; Кроз две деценије Југославије, Бг 1999; З. Т. Јовановић (прир.), Из позоришта преткумановске Србије, Бг 2004; Позоришне критике и есеји, Бг 2007; Кроз књиге и догађаје, Бг 2010; преводи с француског: А. Доде, „Тартарен Тарасконац", Звезда, 1900; П. Мериме, Коломба. Кармен, Бг 1910; П. А. К. Бомарше, Фигарова женидба, Бг 1925.

ЛИТЕРАТУРА: И. Секулић, Из домаћих књижевности, II, Н. Сад 1964; Б. Глигоријевић, Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Бг 1970; Д. Витошевић, Критика у Скерлићево доба, Н. Сад -- Бг 1975; В. Коштуница, К. Чавошки, Страначки плурализам или монизам. Обнова и затирање послератне опозиције, Бг 1990; В. Коштуница, „Милан Грол или начелност у политици", у: М. Грол, Лондонски дневник 1941--1945, Бг 1990; Д. Тошић, Демократија Милана Грола, Лондон 1990; М. Радојевић, Удружена опозиција 1935--1939, Бг 1994; „Не заборавити и мерити", у: Приватни живот код Срба у двадесетом веку, Бг 2007; З. Т. Јовановић, Пог. у: М. Грол, Позоришне критике и есеји, Бг 2007; Позоришно дело Милана Грола, Н. Сад 2011; М. Радојевић, Милан Грол, Бг 2014.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)