ГИМНАЗИЈА
ГИМНАЗИЈА, општеобразовна средња школа (други школски ступањ) која припрема ученике за наставак образовања на високошколским институцијама -- вишим и високим школама, факултетима, академијама, на универзитету. Назив потиче од грчке речи gumnavsion, којом су означаване јавне установе у античкој Грчкој које су у почетку служиле претежно за телесно вежбање, a касније и за стицање знања из филозофије, уметности, политике и јавног живота. У њима су младићи вежбали наги (guvmnoi), а након вежбања слушали су предавања и разговоре филозофа, политичара и других грађана и тако стицали опште образовање. У средњем веку опште образовање -- које је карактеристично за касније гимназијско образовање -- стицано је, у извесној мери, у манастирским и катедралним школама, као и у неким градским школама, изучавањем „седам слободних вештина" (septem artes liberales), које су чинили тривијум (граматика, реторика, дијалектика) и квадривијум (аритметика, геометрија, астрономија, теорија музике). У доба хуманизма опште образовање стицало се у латинским школама, којих је током XVI в. у европским земљама, посебно у Немачкој, Француској и Енглеској, било све више. Ове школе програмски су биле још ближе образовању које ће се касније стицати у г., те су оне прави претходник г. Једну од најпознатијих таквих (латинских) школа основао је Јохан Штурм (Стразбур, 1538) и назвао је г. Штурмова г., као школа хуманистичке оријентације, била је претеча класичних г. у којима се највећа пажња посвећује хуманистичким наукама -- упознавању античке културе, тј. учењу латинског и грчког језика, античке књижевности, уметности и историје. Касније, током XIX в., са развојем природних наука и технике, као и због потреба индустрије и трговине, јавља се потреба за укључивањем природних наука, математике и живих страних језика у програме г., па се тако утире пут за оснивање и реалних г., које ће, у ствари, бити компромис између класичних г. и реалки.
У Србији (Кнежевини Србији) основана је 1835. као четвороразредна, потом је била петоразредна, шесторазредна, седморазредна, а од 1886. имала је осам разреда. Била је најпре јединствена, а касније са два степена: нижа г. (I--IV разред), која се завршавала малом матуром, и виша (V--VIII разред), завршавала се полагањем велике матуре (испита зрелости). У почетку је била општег типа, а од 1898. класична и реална. Након реформе школства од 1958 -- када нижу г. замењују виши разреди основне школе -- г. је четвороразредна средња школа (I--IV разред) општег типа или са смеровима (друштвено-језичким и природно-математичким), са матурским испитом на крају. Постоје и посебне, специјализоване г. за обдарене ученике (математичка, филолошка). Уписују је ученици по завршетку основне школе -- раније након четворогодишње, после II светског рата једно време после седмогодишње, а од 1958. након осмогодишње основне школе (виша г., док је постојала, уписивана је после завршене ниже г.).
У Аустријском царству. Прва српска г. основана је 1791. у Сремским Карловцима, на територији ондашње Хабзбуршке монархије (позната под именом Карловачка г.). Српски народ је сматрао да нису довољне тривијалне школе, па је на народно-црквеним саборима у више наврата тражено да се отварају и школе вишега ранга. Тако је на сабору у Темишвару 1790. донета одлука да се у Сремским Карловцима отвори српска г., што је врло брзо и учињено, посебно заслугом карловачког митрополита Стефана Стратимировића и захваљујући богатом трговцу и дародавцу Димитрију Анастасијевићу Сабову, који је издвојио велик новчани прилог за оснивање г. (што су потом учинили и други имућнији Срби). Цар Леополд II потврдио је ову фондацију 1791. и одобрио митрополиту да оснује г. Подаци о почетку рада нису поуздани -- могуће је да је почела са радом исте године, али је вероватније да је то било 1. XI 1792. Почела је са три професора и три разреда -- један припремни и два граматикална разреда; наредне године отворен је и трећи граматикални разред, а потом и два разреда хуманистичких наука („хуманиора"), тако да је већ школске 1797/98. била шесторазредна, што ће остати све до средине XIX в., када добија седми и осми разред и од школске 1853/54. постаје осморазредна. Била је уређена по угледу на тадашње г. у Угарској. Циљеви школовања изложени су у „Намјеренију", а план и програм наставе у „Изложенију". Почела је рад као класична г., претежно са предметима друштвено-језичке групе, али су већ почетком XIX в. у наставни план и програм укључене и природне науке. Настава је извођена на латинском и немачком језику, као и у другим школама у то време, а у млађим разредима делимично и на српском; од 1852/53. српски језик постао је наставни језик. Завршни испит (матура) полаже се од 1873. Данас је Карловачка г. филолошка г. са смеровима за класичне и савремене језике.
Позната је из тог периода и Српска православна велика г. основана у Новом Саду, у угарском делу ондашње Хабзбуршке монархије, на подстицај митрополита карловачког Стефана Стратимировића и епископа бачког Гедеона Петровића, а захваљујући донацији Саве Вуковића, трговца, великог родољуба и народног добротвора, као и прилозима других виђенијих Срба. Као година њеног оснивања узима се 1810. када је Сава Вуковић основао Фонд српске г., приложивши велика новчана средства и када је у свом завештању (Основном писму), које је у ствари оснивачки документ, изложио сврху оснивања г., тј. циљеве које она треба да оствари, начин њеног уређења и управљања, као и начин располагања средствима фонда. Међутим, било је доста тешкоћа са добијањем одобрења за рад, јер угарске власти нису благонаклоно гледале на оснивање српске г. Ипак, Угарска дворска канцеларија пристала је (Резолуцијом од 13. XII 1811), уз постављање низа услова, да допусти оснивање српске г., али је Основно писмо одобрено тек 1816, те је тако са знатним закашњењем добијено и формално одобрење за рад. Због тога неки ову годину (1816) узимају као годину оснивања г. Две године касније (1818) добила је и привилегију јавности, што је подразумевало да ученици могу прелазити у друге г. и уписивати академије и универзитете. Због проблема које је имала са почетком рада, она је тек у школској 1819/20. имала шест разреда (што је у то време била потпуна г.), са четири граматикална разреда и два разреда човечности („хуманиора"). Наставни план укључивао је класичне језике, предмете из области друштвених наука, природно-математичку групу предмета, као и живе стране језике. Српски језик као обавезни предмет уведен је школске 1846/47. Престала је са радом 1849, после мађарског бомбардовања и разарања Новог Сада, а рад обновила школске 1852/53. само са четири нижа разреда. Одобрење да прерасте у велику г. са осам разреда добила је 1865, као и право да може организовати завршни испит и издавати пуноважна сведочанства (право јавности). Тако су отворени пети и шести разред (1865/66), а потом и седми и осми (1866/67. и 1867/68), и у школској 1867/68. била је потпуна осморазредна г. Испит зрелости (матура) организује се од 1868, када су први пут издата матурска сведочанства. Ова г. је више пута мењала назив, а данашњи назив је Г. „Јован Јовановић Змај".
У Кнежевини и Краљевини Србији. У Београду је 1830. основана „верховна" школа (називана „виша школа" и „велика школа"), као трогодишња школа, са задатком да припрема кандидате за државну службу. Након Југовићеве Велике школе, која је основана 1808, а сломом Првог српског устанка 1813. престала да постоји, то је у Србији прва школа вишег ранга од основне школе. Школа је по жељи кнеза Милоша 1833. премештена у Крагујевац. На предлог Димитрија Давидовића, попечитеља просвештенија, а уз одобрење кнеза Милоша, 1835. трансформисана је у г. -- отворен је и четврти разред, постављен још један (четврти) професор, уведени су предмети који су јој дали обележје општеобразовне школе, па је наставила рад као г. Стога се ова, 1835. година узима као година оснивања прве г. у Кнежевини Србији, мада се као година оснивања Крагујевачке г. често наводи и 1833, када је „верховна" школа из Београда премештена у Крагујевац, иако она те године још није имала општеобразовни карактер, што је битна карактеристика гимназијског образовања. Неки, пак, сматрају да се као година оснивања прве г. у Кнежевини Србији може узети 1830, будући да је те године у Београду основана „верховна школа" из које је касније настала Крагујевачка г. О карактеру ове школе јасно говоре речи кнеза Милоша, који тражи „да се у великој школи (г.) нов поредак заведе, и да се у истој школи предају науке, које се у таким школама предају по осталој просвећеној Јевропи". Школа је у почетку имала четири разреда: две граматикалне класе и две класе хуманистичких наука („човечности"). У граматикалним класама (првом и другом разреду) предмети су били -- у првом разреду: Наука хришћанска, Српска граматика, Српска историја (и општа), Земљопис математички и политички, Јестаственица, Рачун; у другом разреду: Наука хришћанска, Српски синтаксис, Словенска граматика, Општа историја, Земљопис политички, Јестаственица, Человјекословије, Рачун; у класама човечности („человјечества") учи се, у трећем разреду: Наука хришћанска, Реторика, Матесис (Математика), Логика, Психологија, Општа историја (опширно), Етика, Грчка митологија (у оба течаја/полугодишта овог разреда ученици имају вежбе у реторичким саставима); у четвртом разреду: Наука хришћанска, Поетика, Физика, Математички земљопис (опширно), Природно право, Древности римске, Стилистика, Општа историја: нови век (у првом течају/полугодишту), Српска историја (у другом течају/полугодишту). Школске 1835/36. Крагујевачка г. имала је укупно 85 ученика (у првом разреду 36, у другом 23, у трећем 13, четвртом 13) и четири професора. Професори су били: Атанасије Теодоровић, професор четвртог разреда (доктор филозофије, завршио Г. у Карловцима, филозофију и права у Пешти), Исидор Стојановић, професор трећег разреда (завршио Г. и филозофију у Сегедину, слушао права на Универзитету у Пешти), Григорије Новаковић, професор другог разреда (завршио Г. и Богословију у Карловцима), Петар Николић, професор првог разреда (завршио Г. и Богословију у Карловцима, филозофију у Сегедину, права слушао у Шарош--Патоку).
Школски систем и мрежа школа у Кнежевини Србији били су регулисани Планом за школе како имају постојати (1836) по којем у Србији постоје следеће „правителствене" (државне) школе: једна г. са четири разреда у Крагујевцу, три главне школе, дворазредне -- у Шапцу, Чачку и Зајечару и 22 нормалне (тј. основне) школе. Тако су, поред Г. у Крагујевцу, основане и три дворазредне „главне школе", које ће нешто касније (1839/40) добити назив полугимназије. У њима су предавани предмети који су предавани у прва два разреда г., тако да су ученици који их заврше могли да се упишу у трећи разред г.
Крагујевачка г. у школској 1838/39. постаје петоразредна (три граматикалне класе и две класе „човечности" -- класа реторике и класа поетике), када је прописан и наставни план за г. и главне школе, којим се утврђују предмети који ће се предавати (фонд часова и наставни програм нису били прописани, а садржај предмета одређивали су сами професори). У граматикалним класама (прва три разреда) предавани су следећи предмети -- у првом разреду: Српска граматика (до синтаксиса), Упражненија славенског језика, Всемирна историја стара, Земљописаније математическо и понаособ Сербије, Из јестаствене историје: царство животни, Численица, Немачки језик; у другом разреду: Српски синтаксис (и почетак славенске граматике), Ауктор, Всемирна историја средња, Из земљописанија: о Европи, Из јестаствене историје: царство растенија и ископајеми, Численица, Немачки језик; у трећем разреду: Словенска граматика и синтаксис словенски, Ауктор, Историја нова цела опширно, Из земљописанија: Азија, Африка, Америка, Аустралија, Човекословије опширно, Численица, Немачки језик. У класи реторике (четврти разред) учили су се: Реторика, Ауктор, Древности грчке, Историја Славена, Аритметика до правила верижног, Упражненија реторическа, Немачки језик. У класи поетике (пети разред) учили су се: Поетика, Ауктор, Древности римске, Српска историја, Аритметика опширно, Упражненија у поетическим сочиненијама, Немачки језик. Из наставног плана се види да је школа општеобразовног карактера (типично стручних предмета нема), те да доминирају предмети друштвено-језичке групе, иако су заступљени и реални предмети (из области природних наука и математике). Немачки језик учио се у свим разредима граматикалне класе и класе „човечности", док латински језик није био укључен у наставни план. У четвртом разреду изучавала се реторика, а у петом поетика.
Након абдикације кнеза Милоша привремено намесништво, на предлог Попечитељства просвештенија, донело је 1839. одлуку „да се кромје сушчествујуће г. у Крагујевцу, јоште једна у Београду оснује". Тако је и Београд добио г., познату под називом Г. београдска (касније Прва београдска г.). С радом су одмах почела прва два разреда (прве две граматикалне класе), а наредних година отваран је по један виши разред, тако да је у школској 1842/43. имала пет разреда, као и Крагујевачка г. Међутим, 1842. донета је одлука о укидању Крагујевачке г., као и одлука да полугимназије (од школске 1839/40. главне школе имају овај назив) добију још један разред, те да постану троразредне школе. Тако је 1844. у време доношења првог општег школског закона Устројенија јавног училишног наставленија у Србији била једна г. у Београду и три полугимназије: у Шапцу, Неготину (где је 1839. премештена зајечарска полугимназија) и Чачку (почела са радом 1837/38, премештена у Ужице 1839, а 1842. поново враћена у Чачак). Чачанска полугимназија је потом (1845) премештена у Крагујевац, те је тако, после укидања Крагујевачке г. и премештања полугимназија из града у град, у Кнежевини Србији била једна г. -- у Београду и три полугимназије: у Крагујевцу, Шапцу и Неготину. Такво стање биће и наредних петнаестак година, тј. до краја уставобранитељске владе.
Настава у г. и полугимназијама у почетку је била разредна, тј. један наставник је у своме разреду предавао све предмете (осим што је хришћанску науку у трећем и четвртом разреду г. предавао један од месних свештеника). Али, било је и одступања, тако да је још 1835/36. у Крагујевачкој г. један наставник предавао свој предмет у два разреда, да би од школске 1839/40. професорима који предају у четвртом и петом разреду (у класи „човечности"), Попечитељство просвештенија дозволило да предмете поделе према својој стручности, те је тако одобрен делимичан прелаз на предметну наставу. Од професора се захтевало да добро владају предметима које предају, да се стално усавршавају, да преводе стране уџбенике или да их сами припремају. Били су дужни да наставу изводе тако да ученици ангажују „ум и силу расужденија", а не само памћење, да разумеју суштину онога што се предаје, те да буду спремни да оно што науче примене у животу. Оскудевало се у уџбеницима и наставним средствима, тако да су ученици углавном записивали оно што су професори диктирали и из тих бележака учили. Испити су били јавни и одржавани су на полугодишту и на крају школске године (испитима на крају школске године присуствовао је изасланик попечитељства просвештенија). Успех из предмета оцењивао се јединственом оценом (осим хришћанске науке која се посебно оцењује), а оцењивало се и владање ученика. Понашање ученика и унутрашњи ред школе регулисале су саме школе, доношењем дисциплинских правила, тзв. „закона школских" (нпр. Закон школски за ученике г. београдске, који је ова г. донела 1842). Тако је било до 1852. када је Попечитељство просвештенија прописало дисциплинска правила за ученике под називом Закон за ученике г. Књажевства Србије*.* Настава се изводила сваког радног дана и пре и после подне, осим четвртком, када је наставе било само пре подне.
Општи школски закон. Битно за даљи развој г. јесте доношење општег школског закона под називом Устројеније јавног училишног наставленија (1844) и упутства Наставленије за професоре г. и полугимназија (1845). Овим законом дефинисан је циљ гимназијског образовања: у гимназијским училиштима (тј. у г. и полугимназијама) „узводит ће се младеж к вишем изображенију, и получават ће основну науку, која ће јој служити и за преправу к вишим наукама, које ће се предавати у Лицеуму", као и „да се младеж науком к човечности узводи". Овим законом уведена је шесторазредна г., а полугимназије су продужене на четири године. Такође, уместо разредне, уведена је предметна настава (професори ће предавати науке „не по разредима, но по предметима, кроз све разреде"). Утврђене су и квалификације које професори морају имати: „Да ко у г. или полугимназијама званије професорско добити може, треба да је бар философске науке с добрим успехом свршио, да осим српскога и други који од учени језика зна, а онај нарочито који би као науку предавао, и да је примерног владања". Професоре на предлог Попечитељства просвештенија именује кнез. Наставни план утврђен је Законом, а предмети распоређени по разредима, без навођена фонда часова. За прва четири разреда г. и за полугимназије (које су постале четвороразредне) наставни план је исти. У граматикалним разредима (прва четири разреда) учили су се -- у првом разреду: Катихизис, Српска граматика, Земљописаније, Јестествена историја, Рачуница, Краснописаније; у другом разреду: Катихизис, Српска граматика, Немачка граматика, Латинска граматика, Земљописаније (О частима света и о царству Турском), Историја народа (царства Турскога), Јестествена историја, Рачуница, Краснописаније; у трећем разреду: Историја Библијска, Немачка граматика, Латинска граматика, Земљописаније (о Србији, Црној Гори и Аустријском царству), Историја народа (Србије, Црне Горе и Аустријских земаља), Рачуница, Краснописаније; у четвртом разреду: Историја Цркве Христијанске, Немачка граматика, Латинска граматика, Земљописаније (о Русији, Пољској и о Грчкој), Историја народа (Русије, Пољске и Грчке), Рачуница, Начертаније (Рисовање). У разреду реторике (петом разреду) учили су се: Наука Христијанска, Реторика, Латински језик са толковањем, Митологија, Земљописаније, Историја народа, Алгебра, Начертаније. У разреду поетике (шестом разреду) учили су се: Наука Христијанска, Поетика, Толковање стихотвораца, Древности славенске, грчке и римске, Земљописаније, Алгебра, Антропологија и Етика, Начертаније. Први наведени предмет у свим разредима (и граматикалних класа и класе реторике и поетике) јесте Наука Христијанска, односно Катихизис и Историја Библије, што указује на наглашени религиозни карактер образовања и васпитања у гимназијским училиштима. Немачки језик, који се учио и раније, учи се и даље, а уведен је и латински језик. Доминирају предмети класично-хуманистичког усмерења, док се природне науке предају само у првом и другом разреду, а при том физика и хемија уопште нису заступљене. Наставним планом предвиђено је (први пут) и предавање педагогије с методиком, али ванредно (тј. као изборни предмет), у петом и шестом разреду, са два часа недељно, за оне ученике „који се учитељском звању посветити желе". У истом статусу била је и гимнастика с војном обуком („телоупражненије") за ученике свих разреда. Наставни план утврђен Законом потпуније је разрађен у Наставленију за професоре г. и полугимназија (у поглављу Расположеније учебни предмета), где је дат распоред предмета и по полугодиштима, те одређен недељни фонд часова за сваки предмет, док наставни програм није био утврђен. Наставленије садржи и поглавље О начину предавања учебни предмета у којем су изложена дидактичко-методичка упутства за предавања наставника, која су била у складу с ондашњим прогресивним педагошким схватањима.
Школска година почиње 1. септембра, а завршава се крајем јуна, тако да школски распуст траје два месеца (јул и август). Уведена је петодневна радна недеља (четвртак је био слободан дан). Утврђен је услов за упис у г.: завршена основна школа и 11 година старости, с тим што горња старосна граница није била одређена. Испити су јавни и одржавају се на полугодишту и на крају школске године, као и раније. Допуштено је одржавање и интерних/приватних испита, месечно, у присуству гимназијског управитеља. Кажњавање ученика укључивало је „бележење у дневник, заповест да ученик стоји, или одлучен седи, и затвор", а у случају „чешћег или већег преступленија, особито у нижим разредима, могу се и телесне казне употребљавати".
Школске 1845/46. у гимназијским училиштима био је укупно 331 ученик (г. у Београду: 180, три полугимназије: 151) и 18 професора. Крајем овог периода извршене су још неке промене. Од школске 1849/50. уводи се пријемни испит за упис у г. Нови наставни план донет је 1850, али у односу на претходни није било већих измена, осим што је повећан фонд часова латинског језика, чиме је класично-хуманистички карактер г. још више наглашен. Укинути су интерни (месечни) испити, с образложењем да ремете наставу, и задржани само јавни полугодишњи и годишњи испити.
Закони о г. и други прописи. Нови закон Устројеније књажевско-српске г., донет 1853 (важио и за полугимназије), продужио је трајање г. на седам година, док је полугимназија и даље четвороразредна. Овим законом утврђен је двојаки циљ гимназијског образовања: г. припрема за наставак школовања у Лицеју („да се приуготове к слушању наука у вишим учебним заведенијама они млади људи који се вишим наукама посветити желе"), али такође даје и извесно образовање за обављање неких послова („да се даде прилично изображеније младићима који нису намерни, или којима није могуће, продужити науке у лицеју"). Продужено је радно време: четвртак (пре подне) поново је радни дан, школски распуст је скраћен само на месец дана, дневно је било по шест часова наставе, осим у три зимска месеца када је дневно по пет часова. Донет је и нови наставни план којим је утврђен распоред предмета по разредима, али није утврђен недељни фонд часова, па је фонд часова, као и градиво које ће се у сваком предмету обрађивати, одређивала сама школа наставним програмом који је на основу овога плана доносила. И овим наставним планом задржан је класично-хуманистички карактер г. -- поред латинског и немачког језика, који су и до тада предавани, у наставни план укључени су и грчки и француски језик. Уведен је и предмет Српска и славенска словесност, који поред реторике и поетике обухвата и историју српске литературе. Наука христијанска учила су у свим разредима. Унеколико је стање реалних наука побољшано јер је уведена физика, а математика поред алгебре укључује и геометрију и тригонометрију. Војно вежбање и гимнастика постају обавезни предмети (војно вежбање у свим разредима, гимнастика у вишим разредима), као и црквено певање („пјеније"). Из наставног плана изостављена је педагогија с методиком, која се до тада ванредно учила. Уведено је нумеричко оцењивање: рђав (1), слаб (2), добар (3), врло добар (4), превасходан (5); прве две оцене су непрелазне. Уместо испита на полугодишту и на крају године, задржан је само испит на крају године, с тим што се ученици оцењују сваког месеца и те се оцене узимају у обзир приликом годишњих испита. Кажњавање ученика унеколико је ублажено, али је за ученике нижих разреда задржана телесна казна („ако остале мере не дејствују"), мада је примењивана и у вишим разредима. Решења која је увео овај закон доста су критикована, тако да су већ 1856. извршене допуне Устројенија, којима је, између осталог, скраћено време учења страних језика. Такође, школски распуст је продужен на два месеца, а дневно радно време сведено на четири сата. Број ученика је знатно повећан. У школској 1857/58. у г. и полугимназијама било је 927 ученика (г. у Београду -- 520, три полугимназије -- 407) и 29 професора.
Закон о устројству г., донет 1863, г. одређује као училиште „у ком се младеж полезним знањима обучава у поглавитој цељи: да се за слушање виших наука спреми" (према Закону из 1853, г. је, поред овога, имала и задатак да обезбеди „прилично изображеније" за оне који неће наставити школовање у Лицеју). Трајање г. скраћено је са седам на шест година, а прва четири разреда г. „могу постојати такође као засебно училиште под именом полугимназије". Извршене су и знатније измене у наставном плану. Предају се следећи „научни предмети": Наука хришћанска, Српска граматика, Словенска граматика, Теорија прозе и поезије и историја српске литературе, Историја јестаствена, Историја српскога народа с погледом на земљопис Србије, Општа историја с погледом на земљопис, Политички земљопис, Земљопис математички и физички, Геометрија практична с геометријским цртањем, Популарна физика, Рачуница, Математика, Експериментална физика с основима хемије и механике, Латински језик, Немачки језик, Француски језик, Краснопис и цртање. Осим наведених предмета, који су обавезни за све ученике, министар просвете и црквених дела могао је да одреди да се учи и црквено певање, музика и гимнастика (за ученике који за то имају склоности), с тим да оцена из ових вештина не утиче на општу оцену и прелазак у наредни разред. Најбитније промене јесу: изостављен је грчки језик, а укључено је више предмета реалне групе -- експериментална физика, хемија, механика, практична геометрија са геометријским цртањем -- чиме је учињен значајан корак ка уравнотежењу односа класично-хуманистичког и реалног образовања. Под утицајем развоја природних наука и технике у европским земљама све је изразитија тенденција да се појача настава природних наука и живих језика, што је овде и учињено. Ипак, изучавање хуманистичких наука и даље има значајно место.
Утврђени су услови за звање професора и суплента у г., слични онима који су раније били прописани за професоре. Ова звања могу добити они „који су у Србији бар који факултет изучили", као и они „који су и на страни, осим г., какав бар факултет подобан нашему свршили". Сваки професор дужан је да на почетку сваке школске године директору школе поднесе програм предмета који предаје. Одређено је да се у први разред г. могу уписати ученици који нису млађи од 10 година нити старији од 15 година (раније је била одређена само доња старосна граница -- 11 година). Оцењивање је и даље од 1 до 5 (с тим што се успех исказан оценом 5 означава као „одличан" уместо ранијег „превасходан"). Испити се поново обављају и на полугодишту и на крају године, али оцењује се и током године. Летњи распуст траје месец и по (јул и прва половина августа), а четвртком после подне нема наставе.
Питања дисциплине регулисана су Школским законом за гимназијске ученике, који је донет 1864. У кажњавању ученика и даље се примењују репресивне мере -- стајање ван клупе, клечање (само за ученике три нижа разреда), затвор у празној соби до десет дана (само дању). Овај школски закон замењен је Правилима за ученике г. и реалки, која су донета 1871. и која наглашавају дужности ученика, појачавају забране и рестриктивне мере и прописују строжу контролу над ученицима у школи и ван ње. Нови наставни план за г. (означен као привремени) донет је 1873. Утврђен је распоред предмета по разредима и, што је битно, прецизиран фонд часова за сваки предмет и разред. Овим наставним планом положај реалних предмета побољшан је још више. Јестаственица укључује зоологију, ботанику и минералогију. Аритметика се учи у прва три разреда, практична геометрија у трећем разреду, а алгебра и геометрија у четвртом, петом и шестом разреду; краснопис и цртање су посебни предмети -- први у првом и другом разреду, а други у свим разредима. Хришћанска наука учи се у свим разредима, немачки језик такође, док су латински и француски предвиђени за више разреде (пети и шести). Утврђивање наставног програма и даље се оставља школама.
Крајем 1873. усвојене су Измене и допуне Закона о устројству г. којим г. после десет година поново постаје седморазредна. Уведен је завршни испит на крају седмог разреда, док се од првог до шестог разреда полаже годишњи испит (полугодишњи испит, који је раније постојао, укинут је, а ученици се оцењују двомесечно). Пошто је уведен седми разред, донет је (1874) нови наставни план за седморазредну г. У основи је задржан претходни план, с тим што је битно повећан недељни фонд часова (у првом, другом и трећем разреду по 30 часова недељно, а од четвртог разреда 35, односно 36 часова недељно). Заступљени су и даље немачки језик у свим разредима, а латински и француски у вишим разредима -- петом, шестом и седмом. Гимнастика (тј. телесно васпитање) обавезан je предмет у свим разредима. Програм није прописан, тако да садржај одређују саме школе. Донета су Правила за пријемни испит (1874), којима су утврђени садржај и начин полагања пријемних испита за упис у г. Пријемни испит полаже се из српског језика, рачуна, српске историје и земљописа, према наставном плану основне школе. Изменама и допунама Закона о устројству г. (1875), назив полугимназија промењен је у нижа г., а школе са два разреда, које су отваране углавном у унутрашњости и у којима су предавани исти предмети као у прва два разреда г. и реалке, добијају назив гимназијске реалке. Правила испита зрелости за ученике г. и реалке, којима је прописан садржај испита и његова процедура, донета су 1876. Телесна казна је 1879. коначно забрањена у школама у сваком облику, а уведене су „златна" и „црна табла" и ђачка књижица.
У седмој и осмој деценији XIX в. основано је више полугимназија (од 1875. имају назив ниже г.) и дворазредних гимназијских реалки, тако да је у школској 1879/80. Србија имала две седморазредне г. и једну реалку -- Прву београдску г., Крагујевачку г. и Београдску реалку (основана 1865. као шесторазредна, а 1873. продужена, као и г., на седам година -- у прва два разреда имала је исте предмете као и г.), 15 нижих четвороразредних г. и 7 дворазредних гимназијских реалки. У овим школама (25 школа) било је 2.546 ученика (од тога 148 ученица) и 183 наставника.
На основу Измена и допуна Закона о устројству г., које су извршене 1881, донет је исте године и нови наставни план за г. (и реалке) који у основи задржава структуру претходног наставног плана, с тим што је нешто смањен фонд часова латинског језика, а повећан фонд часова српског језика, реалних предмета и гимнастике са војним вежбањем. Певање и музика, као и стенографија уведени су као необавезни (факултативни) предмети. По овом наставном плану, на основу одредбе Закона, прва четири разреда г. и реалке имају исте предмете, тј. заједнички наставни план, те је, на тај начин, учињен значајан корак ка стварању јединствене (средње) школе, са бифуркацијом од петог разреда. На основу овога плана донет је (1882) и привремени наставни програм за г. Мада је означен као привремени, значајно је што је то први заједнички гимназијски програм који је свакако допринео уједначавању наставног рада у г. Изменама и допунама Закона о устројству г., усвојеним 1886, трајање гимназијског образовања продужено је са 7 на 8 година, и на основу тога донет је (1888) наставни план за осморазредну г. Било је извесних измена у односу на претходни план -- нешто је смањен фонд часова реалних предмета, док латински језик, као и гимнастика и војне вежбе добијају већи фонд часова; уместо два учи се један живи страни језик (по избору -- немачки или француски), музика и певање постаје обавезан предмет, а уведени су и нови предмети -- моралне поуке (први и други разред) и филозофска пропедевтика (седми и осми разред). На основу овога плана израђен је (1890) нови наставни програм, тј. кратак преглед садржаја наставних предмета (и овај означен као привремени). Веће измене у наставном плану извршене су почетком 1893, када је знатно појачано класично-хуманистичко образовање -- наука хришћанска учи се у свим разредима (укључује догматику и етику), латински језик такође, грчки језик од петог разреда, уче се оба жива страна језика, укинуте су моралне поуке и филозофска пропедевтика, а певање сведено само на црквено. Међутим, због оштрих критика просветне јавности, Mинистарство је врло брзо одустало од ових измена и који месец касније вратило на снагу претходни наставни план, с тим што је задржано учење оба жива страна језика (немачки и француски), а моралне поуке су изостављене. У последњим деценијама XIX в. број потпуних г. је знатно увећан. У школској 1897/98. било је 15 потпуних г., две реалке и 5 нижих г., у којима је било укупно 6.715 ученика и 397 наставника.
Закон о средњим школама. Донет је 1898, а њиме су обухваћене и г. и реалке, те извршене битне измене у систему и мрежи средњошколског образовања. Утврђено је да средње школе могу бити: реалне г., г. са класичним смером и реалке. Оне су или потпуне (са 8 разреда) или непотпуне (са 6 или 4 разреда). Закон је ограничио број г. (државних) на 5 потпуних и 6 непотпуних, одређујући и територију са које ће примати ученике, што је довело до укидања већег броја г., односно до претварања неких потпуних г. у непотпуне. Допуштено је оснивање и приватних непотпуних школа, које су могли да оснивају окрузи, градови, као и појединци. Просветне власти су настојале да се број г. смањи, јер се сматрало да њих треба да похађају само они који ће наставити школовање на вишем ступњу, а остали треба да иду у грађанске школе. Уведена је, уз то, уписнина и школарина, те је школовање престало бити бесплатно, чиме су посебно били погођени ученици из сиромашних и сеоских породица. Упис је могућ уз полагање пријемног испита (као и раније). Поред завршног испита на крају школовања (виши течајни испит), који је већ постојао, уведен је и нижи течајни испит (после четвртог разреда). Школска година подељена је на три тромесечја и на крају сваког тромесечја ученици су морали бити оцењени из свих предмета (годишњи испити су укинути); поред оцене успеха (од 1 до 5) и оцене владања (примерно, добро и лоше), уведена је и посебна оцена вредноће (похвално, марљиво, немарљиво). Промењене су структура и процедура полагања професорског испита, који је уведен још Законом о професорским испитима за средње школе ниже и више (1880), тако што је програм испита, који се састоји из општег и стручног дела, битно проширен и што је пре полагања испита обавезан двогодишњи приправнички стаж (хоспитовање код професора), а након положеног испита кандидат проводи три године у звању суплента па тек после тога постаје професор.
На основу овог закона донети су, исте године, и наставни планови и програми за сва три типа средње школе -- за реалне г., г. са класичним смером и реалке. Реална г. је прихваћена као главни тип средње школе, јер је оцењено да најбоље одговара потребама; отуда и захтев да средње школе (г. и реалке) буду уређене као реалне г. Зато је дозвољено да се само при Првој београдској г. оснују паралелна одељења класичне г., а при Другој београдској г. паралелна одељења реалке. Женској деци овим законом није био дозвољен упис у г. У дотадашњим (мушким) г. била је тек покоја ученица, за које су одобрење морале дати просветне власти. Све до 1880. у Прву београдску г., као и у Крагујевачку г., није могла да се упише ниједна ученица. У друге г. у унутрашњости покоја ученица добијала је одобрење за упис и у то време. Забележено је да су прве ученице које су уписале Прву београдску г. тек школске 1880/81. биле: Лепосава Бошковић, Живка Марковић и Наста Анастасијевић. У наредној школској години одобрење за упис у први разред добило је још шест ученица. Заједничком школовању мушке и женске деце у г. противили су се често директори и наставници, истичући при том да у Београду постоји (од 1863) Виша женска школа, и да је женској деци место у тој школи, а не у г. Пре доношења овог закона било је више различитих (и супротних) одлука Министарства о заједничком школовању мушке и женске деце у г. -- било је колебања у вези с тим тако да је неким одлукама упис женској деци у г. био допуштен, док је другим одлукама забрањиван. Министар просвете и црквених дела упутио је 1879. распис о примању женске деце у г. и реалке, истакавши „да је сасвим умесно, закону и сувременој педагогији сагласно, а потреби и схватању нашега народа сасвим погодно да женску децу, по положеном пријемном испиту, и сад и у напредак примате у г., догод се, као што изјавих, не створе повољне прилике у ширем размеру више за образовање женскиња". Тако је од 1879. било дозвољено заједничко школовање мушке и женске деце до трећег разреда г., а то је потрајало све до 1894. када је Министарство донело одлуку којом се женској деци забрањује упис у г. Међутим, наредне године одлука о забрани је повучена и женској деци је дозвољено школовање у нижим разредима г., да би Законом из 1898. таква забрана била поново уведена. Пошто се сматрало да дечаци и девојчице у овом узрасту не треба да се школују заједно, а превладало је уверење да и женској деци треба омогућити гимназијско образовање, дошло је, касније, до оснивања и женских г. Прва женска г. основана је у Београду 1905. У првој половини XX в. постојаће тако одвојено мушке и женске г. Тек ће прописима донетим 1953. бити омогућено заједничко школовање дечака и девојчица, што је довело и до укидања посебних мушких и женских г.
На крају XIX в., у школској 1899/1900, у Србији је било укупно 11 државних г. тј. онолико колико је Законом из 1898. утврђено, и то: 5 потпуних (Прва београдска г., Друга београдска г. и г. у Крагујевцу, Нишу и Зајечару); 4 непотпуне шесторазредне (Шабац, Пожаревац, Чачак, Врање) и 2 непотпуне четвороразредне (Ваљево и Пирот). Поред ових, основане су и приватне: 3 непотпуне шесторазредне (Ужице, Крушевац, Јагодина) и 3 непотпуне четвороразредне (Неготин, Смедерево, Алексинац). Пошто је број г. сведен на 11 државних, многа места у Србији остала су без г. -- нека без потпуних (које су замењене непотпуним шесторазредним или четвороразредним), а нека без г. уопште јер су постојеће непотпуне г. укинуте. У државним г. у школској 1899/1900. био је 3.851 ученик (од тога 158 ученица) и 270 професора, а у приватним г. 716 ученика (од тога 58 ученица) и 53 наставника, што је знатно мање него у школској 1897/98, тј. пре доношења Закона, када је у 15 потпуних г., две реалке, и 5 нижих г. било 6.715 ученика и 397 наставника. После смањења броја г. крајем XIX в., у првој деценији XX в. дошло је до оснивања нових г. -- и потпуних (осморазредних) и непотпуних (шесторазредних и четвороразредних) -- и то не само у већим градовима него и у варошицама, тако да је већ у школској 1910/11. у Србији било 9 потпуних (осморазредних) државних г. (од тога једна женска), једна реалка и 11 непотпуних (шесторазредних и четвороразредних). Било је и реалних и класичних г., као и реалки, с тим што су се реалне г., као нека врста компромиса између класичних г. и реалки, више шириле. Потпуне осморазредне г. биле су: Прва београдска, Друга београдска, Трећа београдска, Зајечарска, Крагујевачка, Нишка, Пожаревачка, Ужичка (у којима је било уписано 4.903 ученика), као и Женска београдска г. (са 413 ученица). Постојала је и Реалка београдска, која је имала статус г., са 324 ученика. Непотпуних шесторазредних државних г. било је 7 (у Ваљеву, Врању, Јагодини, Крушевцу, Пироту, Шапцу, Чачку), и 4 четвороразредне (у Лесковцу, Неготину, Смедереву, као и Четврта београдска), које су имале 2.905 ученика. Осим тога, било је и 8 приватних непотпуних г. које су уписивале и мушку и женску децу (Алексиначка, Зделарова у Београду, Књажевачка, Краљевачка, Параћинска, Прокупачка, Свилајначка, Ћупријска), као и 14 непотпуних приватних г. које су уписивале само женску децу (Ваљевска, Врањска, Зајечарска, Јагодинска, Крушевачка, Лесковачка, Неготинска, Нишка, Београдска, Пиротска, Пожаревачка, Смедеревска, Ужичка, Чачанска), тако да је у приватним г. било укупно 2.156 уписаних ученика (од тога 1.446 ученица). (Број ученика у државним и приватним г., овде наведен, јесте број уписаних ученика на почетку школске године, док је на крају школске године број ученика, због напуштања школовања, био мањи.) У овом периоду број државних г. готово је удвостручен (од 11 на 20, а уз то и једна реалка), док је број приватних г. увећан више пута (од 6 на 22).
Љ. Коцић
У Османском царству. Краљевина Србија је оснивала г. како би се српски народ у Царству образовао, али и сачувао своју националну припадност, веру и језик. У Царству је радило пет српских г. (виших и нижих) у: Цариграду, Солуну, Скопљу, Битољу и Пљевљима. Као претеча тих г. у Призрену је основана Православна српска богословија (1871). По турским законима требало је да православне школе буду у директној надлежности Васељенске патријаршије, међутим, она није била рада да Србима помаже у отварању школа. С друге стране, турске власти су сматрале да се привилегије које има Патријаршијa не односе на Србе. Срби су директно од турских власти тражили дозволу за отварање школа и на одговор дуго чекали. Турци су по Закону о јавној настави из 1872. све српске школе третирали као приватне. По Закону о јавној настави из 1893. све школе су се могле отварaти само по одобрењу турских власти, а сведочанства наставника и школске књиге морали су бити одобрени од турског Министарства просвете. Иако је г. отварала и финансирала Краљевина Србија, она се код турских власти нигде није смела појављивати као власник јер су власници г. могли бити само поданици Царства или православни црквени великодостојници. Званично српска држава није имала никакве везе са српским г. у Царству. Г. су радиле по прописима и Закону о средњим школама који су важили у Краљевини Србији, с малим изменама наставног плана рада (у г. у Царству учили су турски и француски, а у Србији немачки језик). Да би се успоставио јединствени систем образовања биле су одржаване конференције директора у Београду које су давале смернице г. у Царству. На основу Закона о средњим школама Краљевине Србије из 1899, министар просвете Љубомир Ковачевић донео је Основна правила о средњим школама у Османском царству, а у Београду је формиран одговарајући Просветни савет (1902). Све г. у Царству, осим у Пљевљима, имале су интернатски смештај и ученици су били униформисани. Ученици су морали да полажу пријемни испит из српског језика и математике. За наставнике су бирани углавном образовани стручњаци, чији задатак није био само да ученицима пренесу знање него и да формирају националну свест ученика. Наставници су били дужни и да се супротстављају бугарској и грчкој пропаганди. Неретко се дешавало да наставницима -- српским држављанима буде забрањен рад, иако је потписана конвенција која им је обезбеђивала одговарајућу дозволу. У свим г. се свечано прослављао Дан Св. Саве као вид српске саборности, неговања традиције и српске културе и пре свега буђења националног духа.
Прва г. отворена је у Цариграду 1893 (Српска г. у Цариграду 1893--1902), друга у Солуну (Српска г. „Дом науке" у Солуну 1894--1910), затим у Скопљу (Српска мушка г. у Скопљу 1894--1912), у Битољу (Српска мушка г. у Битољу 1897--1912) и на крају у Пљевљима (Српска г. у Пљевљима 1901--1912). Српске г. у Османском царству (→ Српске г. ван Србије) спремале су српску интелигенцију (учитеље, свештенике, професоре, лекаре и адвокате) која је требало да постане окосница око које се окупљао народ. Ученици су одлазили у народ одмах након завршене г. или након завршених студија, и сви су се, сем ретких изузетака, враћали у Стару Србију и Македонију.
А. Новаков
У Краљевини СХС / Југославији. У периоду од 1918. до 1929. постојале су, као и у претходном периоду, класичне г., реалне г. и реалке; после четвртог разреда полагао се нижи течајни испит („мала матура"), а после осмог разреда виши течајни испит, тј. завршни испит, испит зрелости („велика матура"). Наставни план и програм (привремени) за ниже разреде средње школе (укључујући реалну г., класичну г. и реалку) донет је 1925, а за више разреде 1927. Закон о средњим школама, који је донет 1929, а допуњен и измењен већ 1931 (важио за целу територију Краљевине Југославије), регулише систем средњих школа у Краљевини. Према овом закону постојале су ниже и више средње школе, па су тако на првој етапи средњег образовања, поред других средњих школа, биле и ниже четворогодишње г. (и класичне и реалне), у које се уписују ученици са 11 година, после четвороразредне основне школе, а на другој етапи средњег образовања -- више г., такође четворогодишње, у које се уписују ученици са 15 година, након завршене ниже г. Нижа г. завршава се, као и раније, полагањем нижег течајног испита, а виша г. полагањем вишег течајног испита. У овом периоду било је идеја и о укидању г., мада до тога није дошло, али је већ 1932. поново смањен број г. -- затворен је један број потпуних г., неке су претворене у непотпуне, а неке непотпуне укинуте и уместо њих отваране грађанске школе, које су имале статус нижих средњих школа. Било је и неколико приватних г., у којима се плаћала висока школарина. И у овом периоду најраспрострањенији тип г. била је реална г., док је класичних г. било мало.
У социјалистичкој Југославији. После II светског рата, у прелазном периоду, када се стари школски систем напушта а нови тек гради, донет је 1945. Закон о обавезном седмогодишњем школовању, који је условио извесне промене и у устројству г., тако да је једно време постојала нижа трогодишња г., односно прогимназија (I--III разред) и петогодишња г. (IV--VIII разред). Структура г. у том периоду уместо 4 + 4, била је 3 + 5. Тако је обавезно седмогодишње основно школовање остваривано на нижем ступњу у четворогодишњој основној школи (I--IV разред) и на вишем ступњу у троразредној прогимназији (V--VII разред), односно у нижој г. Оквирни наставни план и програм за г. донет је 1945 (када је уведен руски језик, који се учио у свим разредима, те Устав у завршном разреду), а нови (такође оквирни) наставни план и програм 1948. Правилник о нижем течајном испиту, као и Правилник о вишем течајном испиту донети су 1946. Влада ФНРЈ донела је 1952. Опште упутство о школовању у школама за опште образовање, које је омогућило увођење осмогодишњег основног школовања (делимично се остварује већ од школске 1952/53) и створило услове да г. поново има структуру 4 + 4. Истовремено било је допуштено, једно време, да се осмогодишње школовање, осим у основној осмогодишњој школи, изводи и у четворогодишњој основној школи и у нижој г.
Општим законом о школству, који је Савезна народна скупштина донела 1958, конституисан је нови школски систем у Југославији (и Србији), који ће се одржати све до средине 70-их година XX в. Озакоњена је обавезна основна осмогодишња школа и регулисан статус г. Након две године (1960) донети су и наставни план и програм за г. Укинута је подела на нижу и вишу г.; г. постаје средња општеобразовна школа са четири разреда (I--IV разред) и одговара дотадашњој вишој г., а четвороразредну нижу г. (која је укинута) заменили су виши разреди основне осмогодишње школе (V--VIII). На истом школском ступњу поред г. биле су и средње стручне школе и трогодишње и двогодишње школе за квалификоване раднике (раније школе ученика у привреди и индустријске школе). У првом разреду г. настава је јединствена за све ученике, а од другог разреда ученици се опредељују за смер. Уведено је техничко образовање, предвиђена је производна пракса у предузећима и појачано друштвено-економско образовање (филозофија, логика, психологија, социологија са основама политичке економије, друштвено уређење Југославије). Донет је и Правилник о завршном испиту у г. (1960) којим је овај испит знатно поједностављен -- обухвата писани рад из српскохрватског језика и израду и одбрану домаћег рада. Измене наставног плана и програма извршене су 1965, али промена у структури није било, а донет је и Закон о средњој школи (1967). У том периоду основана је Математичка г. у Београду (1966). Двадесетак година касније основана је и друга специјализована г. -- Филолошка г. у Београду (настала реорганизацијом Друге београдске г. која је 1988. проглашена експерименталном школом, а од 1991. има званичан назив Филолошка г.).
Најнеповољнији период за г. наступио је средином 70-их година XX века, тј. у периоду тзв. усмереног образовања, када је прихваћен принцип да свака средња школа треба истовремено да припрема и за занимање (даје одређену квалификацију и омогућује запошљавање) и за наставак образовања на вишем школском ступњу. У таквом систему, г. као општеобразовној школи -- која је припремала само за наставак образовања -- није било места па је она нестала из школског система. Овакве промене у систему образовања и васпитања извршене су на основу Резолуције о развоју васпитања и образовања на самоуправној основи, коју је Скупштина СФРЈ донела 1970, а посебно на основу Резолуције X конгреса СКЈ (1974), у којој је записано: „Сви нивои и облици образовања после основног треба да образују како за укључивање у процес рада, тако и за даље перманентно образовање. Ниједна школа ни облик образовања не могу припремати младе искључиво за студије ... потребно је да се читава млада генерација раније укључује у рад и друштвени живот." У складу с тим донет је 1974. Закон о средњем образовању и васпитању, који је допуњен и измењен 1977. Нешто касније (1979) донет је и Закон о усмереном образовању и васпитању, којим су били уређени сви нивои усмереног образовања (средње, више и високо). Интегрисано је опште и стручно образовање, укинута подела на општеобразовне и стручне школе, те конституисана нова јединствена четворогодишња средња школа усмереног образовања. (У то време, уместо назива „средња школа", у употреби су синтагме „центар усмереног образовања и васпитања" и „образовно-васпитна организација".) Тако су све дотадашње школе на средњем школском ступњу -- г., стручне школе и школе за квалификоване раднике -- замењене јединственим типом средње школе усмереног образовања. После оштрих критика оваквих решења, већ 1986. извршене су извесне измене Закона о усмереном образовању и васпитању, а само неколико година касније (1990) донет је Закон о средњем образовању и васпитању. Овим законима омогућено је да се г. -- после нешто више од једне деценије -- врати у школски систем, у статусу који је и пре тога имала -- као четвороразредна средња општеобразовна школа, са основним задатком да припрема ученике за наставак образовања на вишем школском ступњу. У складу с тим донет је 1990. и наставни план и програм за г. Законом о средњој школи, који је донет 1992, задржан је статус г. утврђен претходним законом.
У СР Југославији / СЦГ / Србији. Са концепцијом г. утврђеном законима из 1990. и 1992. ушло се у XXI в. Статус г. није промењен ни Законом о основама система образовања и васпитања (2003. и 2009), као ни Законом о средњој школи, који је донет 2013. И наставни план и програм донет 1990, са мањим допунама и изменама, на снази је и у првим деценијама XXI в. Г. је четвороразредна средња општеобразовна школа општег типа, која има два смера: друштвено-језички и природно-математички. Наставни план и програм првог разреда заједнички је за све ученике који уписују г. Од другог разреда ученици се опредељују за смер. Предмети су разврстани у обавезне, изборне и факултативне. У г. се уче следећи обавезни предмети: Српски језик и књижевност (односно за припаднике националних мањина: Српски као нематерњи језик и Матерњи језик и књижевност -- албански, мађарски, румунски, бугарски, русински или словачки), Први страни језик (бира се: енглески, француски, руски, немачки, шпански или италијански), Други страни језик (бира се са исте листе као и први страни језик), Латински језик, Историја, Географија, Биологија, Математика, Физика, Хемија, Устав и права грађана, Социологија, Психологија, Филозофија, Рачунарство и информатика, Музичка култура, Ликовна култура, Физичко васпитање. Фонд часова наведених предмета усклађен је са специфичностима и потребама смера (математичка и филолошка г., као специјализоване школе за обдарене ученике, имају посебне наставне планове и програме). Предвиђен је и већи број изборних предмета, које ученици бирају према својим способностима и интересовањима. У наставни план укључене су и факултативне ваннаставне активности (екскурзије, стваралачке и слободне активности ученика, хор, културна и јавна делатност школе), а предвиђени су и други облици образовно-васпитног рада (додатни, допунски и припремни рад, друштвено-корисни рад, рад заједнице ученика). Влада Републике Србије донела је 2001. Уредбу о организовању и остваривању верске наставе и наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи, а Правилником, донетим исте године, утврђено је да алтернативни предмет буде грађанско васпитање, тако да су од школске 2001/02. ученици имали обавезу да бирају један од ова два предмета (верску наставу или грађанско васпитање). Тиме је верска настава, након пола века, поново укључена -- мада у статусу изборног предмета -- у наставне планове и програме основне школе, г. и средњих стручних школа.
Према подацима из Конкурса који је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије објавило за упис ученика у средње школе у школској 2014/15, Србија има 107 државних г. (као посебних школа, самосталних установа) -- општег типа или са друштвено-језичким и природно-математичким смером (у Србији без покрајина 72, у Војводини 23, на Косову и Метохији 12). У неким од ових г. постоје и посебна одељења за обдарене ученике: филолошка одељења -- за енглески језик (Крагујевац, Јагодина, Смедерево, Ваљево, Шабац, Крушевац, Краљево, Ниш); математичка одељења (Нови Сад, Крагујевац, Ваљево, Краљево, Ниш); рачунарска одељења (Нови Сад, Сремска Митровица, Крагујевац, Пожега, Лозница, Шабац, Ниш); одељења за област физике (Ниш); спортска одељења (Нови Сад, Јагодина, Ужице). Осим ових г., постоји и 6 посебних, специјализованих државних г. за обдарене ученике: у области језика -- филолошке (Филолошка г. у Београду, Карловачка г. у Сремским Карловцима, као и Г. за талентоване ученике у Суботици -- на мађарском језику); у области математике (Математичка г. у Београду, као и Г. са домом ученика за талентоване ученике у Сенти -- на мађарском језику); у области спорта (Спортска г. у Београду -- општи тип / спортско одељење). У Србији, тако, има укупно 113 државних г. као самосталних установа (узете заједно г. општег типа, са друштвено-језичким и природно-математичким смером и специјализоване г. за обдарене ученике) -- у Србији без покрајина 75, у Војводини 26, на Косову и Метохији 12. Поред г. као посебних/самосталних установа, постоји и 36 мешовитих средњих школа (претежно у мањим местима), које су истовремено и г. и стручне школе (нпр. г. и економска школа), односно које имају гимназијска одељења и одељења стручних школа (тј. образовне профиле за поједина подручја рада) -- у Србији без покрајина 22, у Војводини 10, на Косову и Метохији 4. У Србији, тако, има укупно 149 државних школа у којима се остварују гимназијско образовање и васпитање (107 г. општег типа и/или са смеровима, 6 г. за обдарене ученике и 36 мешовитих средњих школа које имају гимназијска одељења). Распоред државних школа за гимназијско образовање и васпитање по регионима је следећи (прва бројка у загради означава број г. као посебних/самосталних установа, друга број мешовитих средњих школа са одељењима г., а трећа број г. за обдарене ученике): Град Београд -- укључујући и г. у Обреновцу, Лазаревцу и Младеновцу и мешовиту средњу школу с одељењем г. у Гроцкој (18+1+3), Шумадијски округ (3+3), Поморавски (3+1), Браничевски (1+2), Подунавски (3+0), Златиборски (7+1), Колубарски (2+1), Мачвански (2+3), Расински (2+3), Моравички (3+1), Рашки (5+0), Борски (3+1), Зајечарски (2+2), Јабланички (3+0), Пчињски (5+1), Пиротски (3+1), Топлички (2+1), Нишавски (5+0). У Војводини -- Севернобанатски округ (3+0+1), Средњобанатски (1+3), Јужнобанатски (3+2), Севернобачки (1+1+1), Западнобачки (2+2), Јужнобачки (8+2+1), Сремски (5+0). На Косову и Метохији -- Косовски округ (3+1), Косовскомитровачки (2+2), Косовскопоморавски (4+0), Призренски (1+1), Пећки (2+0). Отворене су у Београду и Новом Саду и приватне г.: у Београду 10 (од тога једна рачунарска и једна спортска кошаркашка); у Новом Саду 4 г. (од тога једна рачунарска) и једна мешовита средња школа са гимназијским одељењем (економска школа и г.). Када се државним г. (113) и мешовитим државним средњим школама са гимназијским одељењима (36), додају и приватне г. (14) и мешовите приватне средње школе са одељењем г. (1) -- Србија има укупно 164 установе за гимназијско образовање и васпитање.
Према подацима Републичког завода за статистику Србије (Статистички годишњак -- Образовање, 2014), у школској 2012/13. у Србији је у г. било 67.538 редовних ученика (од тога 38.744 ученице) и 469 ванредних ученика (од тога 213 ученица), а школу је у тој школској години завршило 16.519 ученика (16.355 редовних и 164 ванредна ученика). Према подацима РЗС Србије („Средњошколско образовање у Републици Србији -- почетак школске 2013/14. године", Билтен, 2014, 579), на почетку школске 2013/14. у г. је уписано укупно 67.044 ученика (од тога 38.353 ученице), у 2.498 одељења: у први разред 16.538 (од тога 9.420 ученица), у 613 одељења; у други разред 17.145 ученика (од тога 9.882 ученице), у 634 одељења; у трећи разред 16.919 ученика (од тога 9.728 ученица), у 626 одељења; у четврти разред 16.442 ученика (од тога 9.323 ученице), у 625 одељења (наведени број ученика је без података за Косово и Метохију). У односу на укупан број ученика који уписују средње школе, гимназијским образовањем обухваћено је око 25% средњошколске популације.
Љ. Коцић
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Малетић, Историјски развитак гимназије београдске, Бг 1868; П. Предраговић, Кратка упутства за предавање гимнастике у основним школама, Бг 1873; С. Лазић, Кратак преглед историје Српске православне велике гимназије у Сремским Карловцима за првих сто година њенога живота, Ср. Карловци 1891; М. Иванић, Историјски преглед свих досадашњих праваца гимназија у Србији, Бг 1893; В. Пушибрк, Постанак и развитак српске православне велике гимназије у Новом Саду, Н. Сад 1896; Љ. Протић, Гимназија кнеза Милоша Великог у Крагујевцу, Бг 1900; Т. Остојић, Оснивање новосадске гимназије, Н. Сад 1910; Педесетогодишњица III београдске гимназије, Бг 1910; М. Николић, Споменица мушке гимназије у Крагујевцу 1833--1933, Краг. 1934; М. Југовић, Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду (1839--1939), Бг 1939; В. Стајић, Српска православна велика гимназија у Новом Саду, Н. Сад 1949; Ж. Ђорђевић, Школе и просвета у Србији, Бг 1950; К. Петровић, Историја Српске православне велике гимназије карловачке, Н. Сад 1951; Ж. Ђорђевић, Историја васпитања у Срба, Бг 1958; Приједлог система одгоја и образовања у ФНРЈ, Бг 1958; Гимназија, Бг 1959; Споменица гимназије „Јован Јовановић Змај" у Новом Саду о 150-годишњици рада (1810--1960), Н. Сад 1960; Просвета, образовање и васпитање у Србији, Бг 1971; С. Ћунковић, Школство и просвета у Србији у XIX веку, Бг 1971; Историја школа и образовања код Срба, Бг 1974; Н. Поткоњак, Систем образовања и васпитања у Југославији, Бг 1980; Сто година Просветног савета Србије 1880--1980, Бг 1980; Школство Србије 1804--1918, документи и казивања, Бг 1980; Новосадска гимназија: 1810--1985, Н. Сад 1986; В. Грујић, Гимназијско образовање и васпитање у Србији до Првог светског рата, Бг 1997; А. Новаков, Стубови српске просвете у Османском царству 1878--1912, Бг 2017.
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)