ГЛУМОВАЊЕ

ГЛУМОВАЊЕ, представљање неке улоге, извођење игроказа, драмски елеменат народних игара укључених у обреде и обичаје (свадба, сахрана, обреди плодности, бајање) или намењених разоноди. Појам је изведен од именице глума, која се у усменој традицији тумачи двоструко: као вештина уметничког тумачења драмских улога и као извештачено, лажно, лакрдијашко понашање. Елементи блиски драми и позоришту у народном г. јесу подела улога, постојање текста који се варира, костимирање и маскирање, употреба реквизите, коришћење мимике и геста, брисање границе између извођача и публике. Од драме као жанра г. одступа поновљивошћу и одсуством драмског сукоба. Корени фолклорног театра и народне драме на Балкану сежу у древне мистерије и обреде, попут дромене, примитивног облика позоришта које моделује стварност на начин најсличнији митском моделовању, понављајући у празничном времену свете чинове из времена прастварања и обнављајући тако везу заједнице са светим.

Љ. Пешикан Љуштановић

У традиционалном моделу културе народно г. је третирано као сложен облик комуникације који може бити вербални и невербални. Мање се обраћа пажња на прецизност вербалне комуникације с одликама сталних допуна и импровизација у току извођења. Циљ је унапред постављен, а исход је често био магијско-религијски. За доделу улога било је потребно одабрати способне извођаче у заједници, спремне да у празничном времену добијену улогу потпуно опредмете и представе на спонтани начин. Простор где су се одвијале радње био је разноврстан и усклађен с местом извођења ритуала: гумно, црквена порта, пропланак, раскрсница, улица, двориште или неки стамбени простор, домаћинство, простор око огњишта, данас кухиња. Народ је помоћу г. током извођења обредне праксе у годишњем или животном циклусу обичаја најчешће успостављао посебан облик вербалног и невербалног општења унутар заједнице. Осим тога, облик народног г. сусретао се и код профаних окупљања ради забаве о прелима, поселима, нарочито зими (западна Србија). Начин опхођења путем драмског изражавања и представљања, посебно у зимском периоду, указује на обредно значење јесење-зимског времена у религијском светлу. Драмски облици изражавања у религијском или сакралном облику били су по свој прилици дубоко укорењени у традиционалној народној култури. На пример, у обичајима животног циклуса су најуочљивији драмски прикази и игрокази у свадбеним (улога чауша, војводе) и једним делом у погребним обичајима (комуникација с покојником). У деловима годишњег циклуса обичаја препознају се традиционални обрасци г.: у божићним поворкама коледара и вертепа или бетлехема; у поворкама покладних (маскираних) сватова пред велики ускршњи пост у време месне и сиропусне недеље -- улоге младе и младожење, свештеника и др.; на празник Лазареве суботе -- поворке лазарица; о Духовима, у поворкама краљица. Приликом сакупљања и систематизовања различите грађе о српском фолклору у XIX в. В. Ст. Караџић је скренуо пажњу на то да се код Срба и других народа јужнословенског простора у оквиру годишње обредне праксе прибегава и играма у којима се користе реквизити за покривање лица, маске (код коледа, о покладама, на Белу недељу, на Чисти понедељак; у поворкама краљица, додола, прпоруша, пеперуда, клоцалице, чаројичара, турице, бембеља). Лаза Костић је указао на различите врсте игроказа у народној обредној пракси третирајући их као „клице драмског живота" у време годишњих празника са драмским представљањем у коледама, краљицама, ладарицама и додолама или, пак, с облицима друштвених игара типа „игре пауна", „игра с вратилом" или „баба и ђед", повезујући их са најстаријим претхришћанским народним обичајима. Сима Тројановић је међу првим етнолозима скренуо пажњу на маске код јужнословенског народа и драмске улоге у ритуалима и забавама.

В. Марјановић

ЛИТЕРАТУРА: Л. Костић, „Народно глумовање", ГЗМБиХ, 1893, 5; М. Кићовић, Старо позориште код Срба, Бг 1951; Д. Антонијевић, Народно глумовање и Дионисов култ, Н. Сад 1981; П. Костић, „Лазарице у селу Сурлици", ГЕМ, 1982, 46; Д. Антонијевић (ур.), Фолклорни театар у балканским и подунавским земљама, зборник радова, Бг 1984; Ј. Плевнеш, Бесовскиот Дионис, Ск 1989; Д. Антонијевић, Дромена, Бг 1997; П. Влаховић, Србија, земља, народ, живот, обичаји, Бг 1999; Љ. Пешикан Љуштановић, „Лутка и обред", Сцена, 2000, 36, 5--6; С. Златановић, „Значењски склоп традицијске свадбе -- Врање и околина", Ethnologie, Софија, 2001, 4; Р. Лазић, Уметност редитељства: увод у теорију режије, Н. Сад 2003; П. Марјановић, Мала историја српског позоришта (13--21. век), Н. Сад 2005; В. Марјановић, Маске, маскирање и ритуали у Србији, Бг 2008; „Структура игроказа и народно глумовање у обредној пракси у Србији", ГЕМ, 2008, 72.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)