ГЕРМАНИСТИКА

ГЕРМАНИСТИКА, скуп научних дисциплина које изучавају немачки језик, књижевност и културу. Књижевнонаучна г. код Срба изворно је везана за културолошка истраживања. Њен утицај као академске дисциплине почиње оснивањем Велике школе 1808. и немачким као првим страним језиком. Oснивањем Лицеја као вишег степена образовања 1838. почело jе и институционално изучавање немачког језика, књижевности и културе: у наставне планове уведен je, најпре преко лекторатa, немачки језик. То је био нуклеус тзв. Ванредне катедре немачког језика 1852. Даљи развој српске г. је у тесној вези са формирањем научних институција у српском високом школству. Издвајањем Ванредне катедре у засебну студијску групу (Немачки језик и књижевност, теорија књижевности) при прерастању Лицеја у Велику школу 1863, створени су услови за формирање Катедре за немачки језик и књижевност. Њено оснивање везује се за 1905, када је Велика школа добила статус универзитета. За г. у оквиру српске културе важну улогу су имале и германистичке катедре изван Београдa: у Скопљу су од 1920. до 1941. студије г. постојале као огранак БУ, потом у Новом Саду (од 1954. до 1960. у саставу БУ) и најзад у Крагујевцу од 1998 − најпре као истурено одељење БУ, затим, од 2002, у склопу Филолошко-уметничког факултета.

Развој домаће г., у почетку оријентисане првенствено на књижевност, обележиле су прве три генерације. Припадници првог нараштаја, стасалог после оснивања БУ, били су Милош Тривунац (1876−1944), Момчило Селесковић (1890−1950), Милан Ћурчин (1888−1960) и Перо Слијепчевић (1888--1964). Катедром за г. руководио је М. Тривунац. Бавио се класичном немачком књижевношћу, превасходно Гетеом, али је наглашено критички однос према Немцима показивао књигом О Немцима (Бг 1912); нетрпељивост је испољио и током уређивачког мандата у часопису Страни преглед. Функција министра просвете у Недићевој влади и потписивање „Апела српском народу" коштали су овог српског и немачког академика живота (стрељан је 1944. као колаборациониста, упркос осведоченој германофобији). Показујући непревладане одлике доста сувог професорског излагања, угледајући се уједно на методе какве су владале у Европи, домаћа г. се окретала српско-немачким књижевним везама, као и теоријским питањима унутар саме немачке књижевности. Значајан траг у првој фази оставили су М. Ћурчин (теза „Das serbische Volkslied in der deutschen Literatur", одбрањена 1905. у Бечу под менторством Ј. Минора), као и полиглота М. Селесковић, професор на Филозофском факултету у Скопљу (1920--1926) и Београду, склон веома промишљеним теоријским захватима у методологији књижевности (Есеј о методи изучавања књижевности, Бг 1999), куда су га водила филозофска разматрања („Das Wunder. Eine Kritik des Begriffs der Metaphysik", Annalen der Philosophie und Philosophischen Kritik, 1929, 8). Док се Ћурчин бавио најранијом рецепцијом народне песме у немачкој књижевности (од Гетеа и Хердера до краја XIX в.), Селесковић је дисертацијом одбрањеном 1919. у Паризу под насловом La Serbie dans l'opinion allemande contemporaine (Србија у немачком јавном мњењу од 1914--1918, прев. П. Новаковић, Бг 1996), наставио Тривунчевa француско-немачкa истраживања по угледу на његову компаратистички усмерену дисертацију (Минхен 1902). Алојз Шмаус (1901−1970), врсни балканолог и директор Немачког научног института у Бeoграду, објавио је у часопису Мисао већи број студија о књижевној методологији, које су, уз радове М. Селесковића, повезале српску г. са главним токовима немачке и европске науке. П. Слијепчевић, који се убраја у родоначелнике г. на јужнословенском простору (најпре у својству професора Велике медресе и ФФ у Скопљу), докторирао је у Фрибуру (Швајцарска) 1917. са тада актуелном темом (Будизам у немачкој књижевности, Беч 1920), да би хабилитирао радом Шилер у Југославији. Студија о примању немачке класике код Срба, Хрвата с освртом на Словенце (Ск 1937). Са јаком споном између науке, критике и есејистике, дело овог дугогодишњег шефа катедре за г. на београдском ФФ, добрим делом је просветитељског карактера, сасвим у складу с његовим политичким списима.

Научни рад друге генерације германиста, Милоша Ђорђевића (1901--1980), Емилије Грубачић (1912--1994), Страхиње Костића (1918--2000), Миљана Мојашевића (1918--2002), Драгославе Перишић (1920--2001) и Зорана Константиновића (1920--2007) прати научно и академско усмерење које су поставиле претходне генерације. Период после II светског рата je без сумње било најсрећније време немачко-јужнословенских, а посебно немачко-српских културних односа и време међусобне размене идеја и знања уопште. Истраживања културних контаката хватала су лŷк од компаратистичких приступа у истраживању књижевности на немачком језику и њеном положају у светским оквирима код М. Ђорђевића, до истраживања међукултурних немачко-југословенских веза у време Грима и Вука код М. Мојашевића и З. Константиновића. Повратак темама из XIX и раног XX в., заједнички овој генерацији, отворио је пут значајним резултатима српске г. У исто време забележени су и први радови о српско-немачком књижевном преводилаштву (М. Мојашевић, С. Костић и Д. Перишић). Германистима је припала важна улога у заснивању високошколских институција**.** Е. Грубачић, М. Мојашевић и З. Константиновић су г. задужили расађујући је институционално на ширем балканском простору и уздижући је до светског ранга. Њихови стручни радови или пак докторати брањени и објављени на немачком говорном подручју чине обавезни саставни део у библиотечком фонду образовних институција широм света. Док је Е. Грубачић, са значајним радовима на тему немачког као мањинског језика, основала Катедру за немачки језик, потом Одсјек за г. на ФФ у Сарајеву, М. Мојашевић, једна од средишњих личности српске г. после II светског рата, деканством на БУ и учешћем у почетку рада Катедре за немачки језик и књижевност у Новом Саду, утицао је на будуће истраживаче радовима у духу академског позитивизма. Важну улогу имале су његове књиге о Јакобу Гриму и узајамним односима између нашег и немачког културног простора. Он није отварао велике и спорне теме него је, попут новосадског колеге С. Костића, ишао у детаљ, пажљиво пописујући грађу за књижевну историју. Развоју српске г. немерљив допринос дао је академик З. Константиновић. Осим деловања на Институту за књижевност и уметност, утицао је на књижевно васпитање многих генерација. Награђен престижним признањима, он је у домаћу науку пренео сазнања из културне историје немачког говорног подручја (Покушај преоцењивања Меринговог доприноса науци о књижевности, Бг 1963), док је као оснивач Катедре за компаратистику на Универзитету у Инзбруку 1970. германском свету приближавао српску културу (Vuk Karadžić und Österreich. Österreich und Vuk Karadžić, Wien 1987), подижући с новим научним инструментима углед српске г. Тиме се знатно ширио дијапазон истраживања: од уласка српске културе у немачку књижевност код Мојашевића (Jakob Grimm und die serbische Literatur und Kultur, Marburg 1990), до методологије науке о књижевности у Константиновићевом поредбеном приступу (Eine Literaturgeschichte Mitteleuropas, Innsbruck 2003).

Трећој генерацији германиста припадају, између осталих, београдски докторанд и сарајевски професор Предраг Костић, са књигама о Брехту и савременој немачкој драми, Каталин Хегедиш Ковачевић са компаратистичким студијама које допуњују знања из старије књижевности о мање познатим и занемареним поводима, Мирко Кривокапић са анализом „поетске слике воде" у Гетеовом делу и уџбеничком литературом, као и шеф катедре и преводилац Томислав Бекић, које се посветио Т. Ману и вредно проучавао немачко-српске културне и књижевне везе. Немачке теме су, изван академске средине, привлачиле и Зорана Глушчевића, Миодрага Шијаковића и Владету Јеротића. Добитник међународних признања, и најистакнутијих, које се додељују на немачком говорном подручју, академик Слободан Грубачић је после књига о Хајнеу (Штутгарт 1975) и Кафки (Бг 1983) „показао широк поредбени захват и смисао за теоријска уопштавања" (П. Палавестра) у синтезама Историја немачке културе (Ср. Карловци -- Н. Сад 2001); Александријски светионик (Ср. Карловци -- Н. Сад 2006); Меморија текста (Ср. Карловци -- Н. Сад 2014). У више мандата декан Фил. ф. у Београду, Грубачић је, председавајући матичном комисијом за оснивање факултета у Крагујевцу, увео студијски програм г. у Никшићу. Генерација германиста рођених 50-их година ХХ в. ширила је и продубљивала теме истраживања. Јосип Бабић, професор на Фил. ф. у Београду и ФФ у Осијеку, обрадио је лик Краљевића Марка у немачкој књижевности и Гетеову песму „Месецу" у немачкој науци о књижевности (Бг 1998). Прешавши са скопског универзитета у Београд, амерички доктор, рано преминули Срдан Богосављевић (Роберт Музил. Између утопије и политике духа, Бг 1993), афирмисао се теоријском књигом Антиклимакс (Бг 2003) и узорним студијама о Музилу и експресионизму. Душан Глишовић, још један немачки доктор (Politik im Werk Kafkas, Tübingen 1996), открио је у значајном и филолошки беспрекорном раду потпуно непознатог „немачког" Андрића (Иво Андрић, Краљевина Југославија и Трећи Рајх 1939--1941, I, Бг 2012), а Миодраг Лома, који је замашне књиге посветио песништву Ф. Хелдерлина и проблему књижевне историографије (Слика Христа код Хелдерлина, Бг 2003), осветлио је на новим основама цивилизацијске моделе и спознајни однос религијских и песничких мотива. Њихови прилози су некадашњи поредбени позитивизам приближили новијим и сложенијим тумачењима, наговестивши потребу да се историја г. пише кроз дијалог култура, без осећања мање вредности или националних предрасуда. У новосадском универзитетском кругу делује Јулијана Бели Генц. Понудивши темељит преглед судбине Лесингових драма у српској књижевности, наставила је истраживања о немачком просветитељству. Припадници најмлађе генерације, Николина Зобеница, која се бавила рецепцијом романа Лимени добош Гинтера Граса у немачкој и српској књижевности, и Миодраг Вукчевић, који у новом кључу тумачи барокну драму и савремене текстове, показали су како се наслеђе позитивизма ранијих историчара може повезати са савременим критичким поступком, али ни нова генерација, осим отварања видика, није показала амбицију да створи неку школу г. На отвореним методолошким претпоставкама дала је искључиво самосталне и појединачне резултате.

Наступајући као посредници између култура, развоју српске г. допринели су својим радовима и многи негерманисти, као М. Ибровац, Ф. Бајрактаревић, А. Савић-Ребац. Готово сви немачки лектори постали су касније угледни шефови катедара и академици у Немачкој: E. Шневајс (Берлин), Е. Тангл (Хамбург), Ф. Дирлмајер (Хајделберг), В. Кунце (Берлин), A. Шмаус (Минхен). Значајна је и посредничка улога српских германиста у области уметничког преводилаштва, пре свега преводиоца Фауста Бранимира Живојиновића, који је превео значајан корпус немачке поезије и прозе, као и Златка Красног, песника и афирмисаног преводиоца савремених аутора.

О. Бекић; М. Вукчевић

Лингвистичка г. као универзитетска дисциплина код Срба постоји од почетка XX в. У српској науци скоро пола века предност је имало проучавање немачке књижевности, али се спорадично проучавала и историјска граматика немачког језика. Монографија Милоша Тривунца Немачки утицаји у нашем језику (Бг 1937) представља први значајнији рад из домена контактне лингвистике у српској г. Том раду претходи неколико научних чланака истог аутора, нпр. Из немачке граматике (Бг 1905), „Zur Ausstoßung des schwachen e im Bayrischen des 11. und 12. Jahrhunderts" (Beiträge zur Geschichte der deutschen Sprache und Literatur, 1913, 38, 1--2), те две докторске тезе из области дијалектологије: Владислав Вајферт, Die deutsche Mundart von Vršac (Бг 1935); Павел Брежник, Die Mundart der hochdeutschen Ansiedlung Franztal in Jugoslawien (Бг 1935). Рад М. Тривунца Deutsche Lehnwortforschung im südslawischen Sprachraum (Бг 1941) представља немачку верзију ауторовог рада из 1937. Послератна лингвистичка г. код Срба формирала се под утицајем г. у Немачкој, односно у ондашње две немачке државе. Она највише обу-хвата област историјске граматике: Иван Пудић, Основе готског језика (Сар. 1961), Готски језик I део: Историјска граматика (Бг 1971), Готски језик II део: Текстови с преводом (Бг 1973), „Alt(ost)germanische Ortsnamen in den Balkansprachen" (Südosteuropa-Schriften, Wiesbaden--München, 1964); докторске дисертације: Јован Ђукановић, Језик и стил Хартмановог „Gregoriusa" и „Изабраника" Томаса Мана (Бг 1970); Зоран Жилетић, Именице и придеви изведени суфиксима у новелама „Mai und Beaflor" и „Die Königstochter von Frankreich" (Бг 1971); Весна Берић, Ред речи у делима Jörg Wickrama (Н. Сад 1975); Смиља Хрват, Модус у Лутеровој Библији из 1534. и нововисоконемачка норма (Бг 1993); монографије: Смиља Срдић, Увод у ранонововисоконемачки језик (Бг 1998) и Das Hildebrandslied (Бг 2006). И област контрастивне лингвистике обележила је последњих четрдесетак година лингвистичке г. у Србији, почев од, у Лајпцигу одбрањеног магистарског рада Божинке Петронијевић Valenz der Verben des Denkens im Deutschen und Serbokroatischen (1971; скраћена верзија на српском „Анализа валентности глагола мишљења у немачком и српскохрватском језику", Живи језици, 1981, 1--4). Прву докторску дисертацију из контрастивне синтаксе немачког и српског језика одбранио је Никола Кремзер: Синтакса лексикализованих спојева предлог + именица + глагол у немачком и српскохрватском језику (ограничено на глаголе nehmen и setzen) (Бг 1975). Десетогодишња сарадња српских научника са Улрихом Енгелом са Института за немачки језик у Манхајму изнедрила је двотомну контрастивну граматику: Ulrich Engel, Рavica Mrazović, Jovan Đukanović, Kontrastive Grammatik Deutsch-Serbokroatisch (Н. Сад 1986), као и многе магистарске радове, докторске дисертације и монографије, нпр. Марија Бачвански, Двовалентни глаголи у немачком језику у поређењу са српскохрватском језичком ситуацијом (Н. Сад 1982); Бранислава Поповић, Субјунктори у узрочним и последичним реченичним склоповима у немачком и њихови еквиваленти у српскохрватском (Бг 1982); Марија Добренов, Категорије одређености и неодређености у немачком и мађарском језику (Н. Сад 1983); Марина Личен, Илокутивни тип директива. Подврсте директива и њихова језичка реализација у немачком и српскохрватском језику (Н. Сад 1984); Маргита Шнел Живановић, Функција вербалних перифраза немачког језика у стручним текстовима и њихови еквиваленти у српскохрватском језику (Н. Сад 1988); Даница Недељковић, Декомпоновање прилога у савременом немачком и српском језику (Краг. 2013); монографију Hanna Popadić, Božinka Petronijević, Miloje Đorđević, Untersuchungen zum nominalen Bereich deutsch-serbokroatisch (Heidelberg 1988), као и чланке: M. Bačvanski, „Ansätze zu einem Vergleich deutscher und serbokroatischer kausativer Verben", B. Petronijević, „Präpositionalobjekt im Satzbauplan der verba cogitandi im Deutschen und Serbokroatischen" (Valenzen im Kontrast, Heidelberg 1988), „Valenz der Verben der propositionalen Einstellung im Deutschen und Serbokroatischen unter semantischem Aspekt" (Kwartalnik Neofilologiczny, 1986, 319), Komparativphrase im Serbischen und Deutschen (Bg 2005) и др. Поред синтаксичких радова објављено је више радова из области творбе речи и транслатологије, нпр. Јелена Костић, Именице настале конверзијом у савременом немачком језику и њихови преводни еквиваленти на српском (Бг 2007). Током последњих двадесетак година све значајније место у лингвистичкој г. у Србији има преводна лексикографија и израда лексикографских приручника, нпр.: Б. Петронијевић, Немачко-српско-хрватска лексикографија прве половине двадесетог века -- Културно-историјски трансфер (Бг 2002); речници, нпр. П. Мразовић, Р. Приморац, Немачко-српскохрватски фразеолошки речник (Бг 1991); Ј. Ђукановић и др., Немачко-српски и Српско-немачки речник (Бг 1993); Б. Петронијевић, Српско-немачки преводни фразеолошки речник (Бг 2007); чланци, нпр. Б. Петронијевић, „Wortbildung und Übersetzen" (Српски језик, 2006, 1--2). У оквиру лингвистичке г. код Срба развија се и примењена лингвистика, посебно проучавања немачког као страног језика, нпр. П. Мразовић, Поремећај у реду речи при учењу немачког језика од стране говорних представника српскохрватског језика (Н. Сад 1973--1974); Оливера Дурбаба, Pressetexte in Lehrwerken für Deutsch als Fremdsprache. Auswahl und Didaktisierung (Leipzig 2005). Савремена лингвистичка г. у Србији често излази изван домена контактне лингвистике и има за предмет германистичке теме у ужем смислу покривајући и даље, пре свега, семантику, дериватологију и синтаксу, нпр. Б. Петронијевић, Semantische Beschreibung der Verben des Denkens in der deutschen Gegenwartssprache (Бг 1985); Ј. Ђукановић, Der komplexe Satz im Deutschen (Бг 1998), као и теорију преводне лексикографије, текстуалну лингвистику и методику наставе немачког језика као страног.

Б. Петронијевић

ЛИТЕРАТУРА: А. Шмаус, „Данашња немачка наука о књижевности", Мисао, 1930--1931; С. Костић, Преглед немачке књижевности до натурализма, Н. Сад 1955; A. Schmaus, „Südslawisch-dt. Literaturbeziehungen", Dt. Philologie im Aufriß, 1960; З. Константиновић, Deutsche Reisebeschreibungen über Serbien und Montenegro, München 1960; З. Константиновић, „Катедра за немачки језик и књижевност", у: Сто година Филозофског факултета, Бг 1963; Д. Перишић, Goethe bei den Serben, München 1968; М. Мојашевић, Deutsch-jugoslawische Begegnungen, Wien 1970; Немачко-југословенске везе. Студије и чланци, Бг 1974; Увод у упоредно проучавање књижевности, Бг 1984; З. Константиновић, Deutsch-serbische Begegnungen, Berlin 1997; З. Жилетић, С. Грубачић, С. Богосављевић, Полазишта. Избор из радова Зорана Константиновића, Н. Сад 2000; T. Bekić, „Germanistik in Serbien", Germanoslavica, N. Sad 2003; Ј. Ђукановић, „Један век београдске германистике (1905--2005)", Преводилац, 2005, 3--4; З. Жилетић, „Wege der serbischen Germanistik", Spiegelungen, 2006, 2; П. Палавестра, Историја српске књижевне критике I--II, Н. Сад 2008; С. Грубачић, „О германисти Пери Слијепчевићу", Глас САНУ. Одељење језика и књижевности, 2012, 28.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)