Генеaлошка класификација језика

Генеaлошка класификација језика, изучавање и груписање језика света према њиховим заједничким особинама, односно на основу порекла из претпостављеног прајезика. Истраживање генеалошких веза међу језицима и групама језика врши се компаративном методом, изучавањем системских корелација на свим нивоима (фонолошком, морфолошком, лексичком, синтаксичком). Тиме се утврђују не само основне сродничке везе него и хронологија иновација. Према сродности језици се сврставају у групе, у виду „породичног стабла", којим се представља и релативна хронологија издвајања и осамостаљивања појединих дијалеката у посебне језике. Иновативни процеси, који се најбоље могу представити теоријом таласа Ј. Шмита, доводе до даљег гранања, те дијалекти временом постају прајезици за нове језике. Класификација укључује и реконструкцију прајезикā, будући да они по правилу припадају дописменим епохама. Ређе о њима постоје писана сведочанства (нпр. латински, у случају романске групе). За реконструкцију су битне најстарије писане форме језикā, и она је тим сложенија што су писани извори временски удаљенији од прајезика, те изузетно тешка уколико их нема или је грађа сведена на ономастички материјал записан у страним изворима. Отежавају је и други чиниоци: историјски нестанак многих система, што је довело до постојања језичких „изолата", који међу живим или историјски потврђеним језицима немају блиских сродника (нпр. у Европи баскијски, у Азији јапански); развој језичких савеза, чије је откривање у историјској перспективи проблематично; међујезички утицаји и позајмљивање појединих микросистема чак и у домену основне лексичке грађе (нпр. јапански је бројеве од 1 до 6 преузео из кинеског) и др. Покушаји груписања језика старији су од лингвистике као самосталне дисциплине, а прва размишљања о овом питању актуелна су још у средњем веку. М. Кашгари се бавио туркијским језицима (XI--XII в.), а арапски и јеврејски филолози су поредили семитске језике. До XVII в. у Европи доминира идеја о моногенези језика, утемељена на библијском миту о Вавилонској кули, те о јеврејском као претку свих језика, што је први одбацио Лајбниц. Крајем XVIII в. долази до појачаног занимања за класификацију језика, када су и ударени темељи за утврђивање сродности индоевропских (В. Џоунс, 1786) и угрофинских језика (С. Ђармати, 1799). Током XIX и XX в. већина језика света класификована је у породице. Иако постоје и разлике међу лингвистима, данас је најшире прихваћена подела на следеће језичке породице: индоевропска, уралска, алтајска, кавкаска, ескимско-алеутска, дравидска, кинеско-тибетска (синотибетска), аустроазијска, аустронезијска, индо-пацифичка, аустралијска, на-дене, америндијанска, афроазијска (семитско-хамитска), конго-сахарска, нигер-кордофанска, којсанска. Међу овим породицама уочене су дубље сродности (везе уралских и алтајских језика, уралских и дравидских, на-дене и синотибетских, индоевропских и семитско-хамитских, као и уралских и др.), из чега је потекла и хипотеза о макросистемима (ностратички, палеоевроазијски и америндијански), те и о њиховој могућој дубљој вези. Српски језик спада у јужнословенске језике, односно словенске језике, као подгрупу индоевропских језика.

Литература[:]{.smallcaps} W. P. Lehmann, Historical Linguistics: An Introduction, Routledge 1992; Р. Бугарски, Језици, Н. Сад 1993; Вяч. Вс. Иванов, „Генеалогическая классификация языков", „Языки мира", у: Лингвистический энциклопедический словарь, Москва 1994; M. Ruhlen, The Origin of Language: Tracing the Evolution of the Mother Tongue, New York 1994; Атлас језика, Вараждин 2004; J. H. Greenberg, Genetic Linguistics: Essays on Theory and Method, Oxford 2005.

J. Грковић-Мејџор

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)