ГУСЛАРСКЕ ПЕСМЕ

ГУСЛАРСКЕ ПЕСМЕ, епске, јуначке песме које се изводе уз пратњу гусала. У класичном виду обухватају певање о (псеудо)историјским догађајима и личностима, а посебно широке кругове образује нпр. певање о Немањићима, Марку Краљевићу, Косовском боју, војводама и деспотима (Јакшићи, Бранковићи, Црнојевићи и др.), хајдуцима и ускоцима, црногорско-херцеговачким бојевима из XVIII и XIX в., устанцима. Стих класичне усмене епике је трохејски асиметрични неримовани десетерац. Најстарије збирке у којима се, између осталих, налазе и г. п. су Ерлангенски рукопис (почетак XVIII в.) и рукописи из којих је текстове објавио В. Богишић. Сакупљање фолклорне грађе посебно се развија од XIX в. (В. Ст. Караџић, С. Милутиновић, П. П. Његош, Б. Петрановић и др.). Теренска бележења и проучавања настављена су и током XX в. (М. Мурко, А. Шмаус, М. Пери, А. Лорд, Т. Вукановић, С. Опачић Ћаница, М. Васиљевић, Д. Големовић и др.). У српској науци о фолклору позната је и подела на мотивске и хроничарске песме, при чему се под хроничарском епиком најчешће подразумевају песме спеване и забележене непосредно након догађаја, које чувају реалистичке детаље, релативну историјску веродостојност, а овакве тенденције утичу и на структурно-стилске карактеристике. Овом типу певања припадају различити слојеви: од песама које се односе на пераштанске бојеве с Турцима, преко граничарске и црногорско-херцеговачке епике, мартолоског певања, устаничке епике, до новијих (често ауторских) песама о балканским и светским ратовима, укључујући разноврсна штампана ауторска издања или рукописне збирке, а у новије време и песме публиковане на другим медијима (грамофонске плоче, касете и сл.). Гусларском репертоару тако припадају и песме чије је порекло писано (певање на народну, народске песме), па је овај слој до извесне мере различит од класичног на нивоу структуре и стиха (доминација римованог десетерца). Један од најпознатијих аутора гусларске епике у XX в. је Радован Бећировић Требјешки.

У условима ,,апсолутне усмености" извођење је подразумевало импровизацију, спевавање у моменту извођења (према принципима усмене формулативности), а касније се, са знатнијим упливом писане културе, изводе и текстови усвојени из штампаних извора. Први помени певача/гуслара потичу из путописа и дела средњовековних аутора. У историји српске културе посебно се издвајају неки од Вукових певача (Филип Вишњић, Старац Милија, Тешан Подруговић и др.), а у XX в. нарочито место припада П. Перуновићу, Т. Вућићу, касније Б. Перовићу, Д. Добричанину и др. Извођење јуначких песама уз гусле у XIX в. било је жива културна пракса широм балканског културног простора. У источном и југоисточном делу Балкана јуначке песме и баладе извођене су претежно уз пратњу ћеменета/лирице. Данас је традиција певања уз гусле посебно жива у динарском басену (и код досељеника из ових крајева), али пролази кроз процес трансформације прилагођавајући се урбаној средини и обрасцима медијске културе.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Маретић, Наша народна епика, Зг 1909; М. Мурко, Трагом српско-хрватске народне епике, Зг 1951; В. Ст. Караџић, О српској народној поезији, прир. Б. Маринковић, Бг 1964; М. Матицки, Српскохрватска граничарска епика, Бг 1974; Р. Меденица, Наша народна епика и њени творци, Цт 1975; Р. Самарџић, Усмена народна хроника, Н. Сад 1978; В. Недић, Вукови певачи, Бг 1981; А. Б. Лорд, Певач прича, Бг 1990; Н. Милошевић Ђорђевић, Казивати редом, Бг 2002; Д. Големовић, Певање уз гусле, Бг 2008; Б. Сувајџић, Певач и традиција, Бг 2010; Д. Лајић Михајловић, Српско традиционално певање уз гусле. Гусларска пракса као комуникациони процес, Бг 2014.

С. Ђорђевић Белић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)