ГЛАГОЛСКА ДОПУНА

[ГЛАГОЛСКА ДОПУНА,]{.smallcaps} зависни члан у допунској глаголској синтагми којим се употпуњује и проширује садржај управне глаголске речи или глаголско-именског израза. У таквој синтагматској вези између управног глаголског и зависног именског дела успоставља се однос управљања, нпр. волети поезију, сетити се мајчиних речи, разговарати о деци, трагати за истином, залагати се за младе, владати државом, надати се напретку, радовати се мајци, поклонити књигу девојци, почастити госта вечером, наследити имовину од оца, узети у обзир предлог, имати право на грешку. Појава одређеног падежног облика именске допуне задата је рекцијско-семантичким потенцијалом управне речи, а могућа је и употреба двојаких падежних облика уз исти глагол, нпр. мислити на кога, шта // о коме, чему; бринути за кога // о коме; саветовати кога // коме; веровати у кога // коме. А. Белић дефинише допуну као ону реч у допунској синтагми која открива или реализује скривени, а стални пратилачки моменат управне речи. Допуне могу мењати значење глаголске лексеме, нпр. правити колач, правити намештај, правити ред, правити проблем. Функцију г. д. имају падежи типичног (правог) објекта, који се изражавају слободним акузативом и генитивом (партитивним или словенским), као и зависни падежи нетипичног (неправог) објекта, који могу бити формализовани као предлошки или беспредлошки. У функцији допуне глагола могу бити и зависне реченице, нпр. Обећао је да ће доћи; Допада ми се како певаш; Сматра да су добро поступили; Чуо је шта говоре. Уз одређене групе глагола појављује се инфинитив као допуна, нпр. не да се убедити, почео је плакати, не вреди говорити о томе.

У граматикама српског језика зависни конституенти реченице обично се деле на допуне и одредбе. Границе међу њима нису увек јасне (нпр. писати кредом, поносити се сином, помирити се са девојком, ићи на спавање, учити за мајстора, оптужити кога за крађу). Неки граматичари (нпр. Ф. Данеш) праве разлику између објекатских, прилошких и предикативних допуна као обавезних реченичних чланова. У Граматици српског језика Ж. Станојчића и Љ. Поповића веза глагола и његове десне, објекатске допуне зове се рекцијском конструкцијом, па се објекат дефинише и као рекцијска допуна глагола. Облици падежних допуна условљени су управном глаголском речју, тачније његовом рекцијом. Допуна може имати и прилошку семантичку вредност уз одређене групе непрелазних и прелазних глагола (нпр. боравити на планини, понашати се на примерен начин, састати се у подне, вредети један милион, унети дрва у подрум), када се њоме конкретизује њихово значење, односно када прецизније казује оно што је имплицирано општом семантиком управне речи, оно што је предсказиво и што је обавезни, неиспустиви део дате глаголске синтагме или предиката. Прилошке (адвербијалне) допуне анафоризују се заменичким прилозима (где, како, када, куда, колико), а могу се изразити различитим падежним формама, као и прилозима.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Гортан Премк, „О неким питањима двојаке глаголске рекције", ЈФ, 1977, 30; З. Жилетић, „Граматика зависности Улриха Енгела", у: Граматичка теорија, контрастивне студије и настава страних језика, 1, Н. Сад 1979; М. Ивић, Лингвистички огледи, Бг 1983; М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, II, Бг 1986; В. Петровић, К. Дудић, Речник глагола са допунама, Бг -- Н. Сад -- Сар. 1989; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика, Бг 1992; A. Белић, Општа лингвистика, Бг 1998; Синтакса савременога српског језика: проста реченица, Бг -- Н. Сад 2005; В. Ружић, Допунске реченице у савременом српском језику, Н. Сад 2006; П. Мразовић, Граматика српског језика за странце, Н. Сад 2009; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2015.

В. Ружић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)