ГУНДУЛИЋ, Џиво (Иван)

ГУНДУЛИЋ, Џиво (Иван), књижевник (Дубровник, 9. I 1589 – Дубровник, 8. XII 1638). Потицао је из властеoске породице, што је подразумевало његово касније учешће у власти Републике. Похађао је хуманистичку гимназију у Дубровнику. Од уласка у Велико веће (1608) Г. је обављао разне државне дужности (службеник царине, конзул апелације, адвокат комуне, кнез у Конавлима, члан Већа умољених и др.). Око 1610. је, највероватније, почео да се бави књижевним радом. Током друге деценије XVII в. настајала су Г. младалачка дела (љубавна поезија и десет мелодрама и мелодрамских балета), која су се, по ауторовој изјави, приказивала са великим успехом. Ова рана дела већином су изгубљена, од љубавне поезије сачуван је само препев – компилација три песме савременог италијанског песника Ђиролама Претија, Љубовник срамежљиви (Дубр. 1829), а од драма четири: Аријадна (Јакин 1633), Прозерпина уграбљена (Дубр. 1843), Дијана и Армида (Дубр. 1837), наведена уз препев Пјесни покорне краља Давида Џива Гундулића, властелина дубровачкога (Рим 1621). То су биле године у којима је био окренут побожним темама, па је своја рана дела, световне тематике, која није тада желео да штампа, назвао „породом од тмине", а препев псалама „породом од свјетлости"; за себе је рекао да је „крстјанин спијевалац". У тој посвети је најавио свој препев Ослобођеног Јерусалима Торквата Таса, од којег је касније одустао. У похвалним песмама савременика, објављеним уз Пјесни покорне, већ је назван „краљем илирске поезије", што је сведочило о великом уважавању његових дела. Потпуно обузет темама које су афирмисале хришћанске врлине, испевао је религиозно-рефлексивни спев Сузе сина разметнога (Венеција 1622), у чијој се мисаоној основи налазила библијска парабола о разблудном сину, са типично барокном темом покајања. Подељен у три певања, која су одговарала фазама кроз које пролази грешник од греха, преко спознања греха до покајања, у тада популарној строфи (осмерачка секстина), испеван у типично барокном стилу, овај спев је извршио велик утицај на ову врсту песништва у дубровачкој књижевности током XVII и XVIII в. После потпуне посвећености религиозним темама убрзо се поново окренуо световној књижевности. Подстакнут бојем између Пољака и Турака код Хоћина (1621), који се окончао убиством турског сутана Османа II (1622), одустао је од препевавања Ослобођеног Јерусалима и започео рад на оригиналном историјско-романтичном епу Осман. Главни догађај било је убиство султана Османа II, у непосредној вези са Хоћинским бојем. Замислио је еп у двадесет певања, али га није завршио (недостају два унутрашња певања, XIII и XIV). Још у току стварања еп је изазивао велику пажњу и у недовршеном облику кружио међу читаоцима и утицао на друге епске песнике. Био је веома популаран, преписиван током XVII, XVIII и почетком XIX в., сачуван у преко две стотине преписа. За прва штампана издања епа настале су допуне несачуваних певања (П. Соркочевића, М. Златарића, анонимног песника и И. Мажуранића). Г. је у овој теми нашао снажну основу за величање хришћанске врлине и свих религиозних тема на којима се заснивао поглед на свет барокног човека. Истовремено, исказивао је дубоко осећање родољубља – „словинства", слободе и широког словенског патриотизма, величао словенске успехе, историјске и епске јунаке као симболе отпора Турцима. Еп је испевао према правилима развијене барокне поетике епског песништва, коју је прилагођавао својим начелима и песничкој материји. У њему су барокна филозофија и богати, развијени књижевни израз остварили идеалан спој и стога се Осман сматра најзначајнијим делом словенског барока. У том периоду Г. се повремено бавио драмом и поезијом: написао је по угледу на популарни стари ренесансни жанр пасторалу Дубавка (1628. изведена на дан светковања дубровачке слободе, а штампана у Дубровнику 1837), у којој је, са аристократске тачке гледишта дао алегоричну слику дубровачког друштва и великих промена које су га захватале (слабљење морала, опадање племства, угроженост слободе као највишег дубровачког идеала и др.); 1633. штампао је мелодраму Аријадна. Књижевно дело Г. је имало пресудан утицај на епско песништво током XVII и XVIII в. и у целини представља најбољи образац дубровачког барокног стваралаштва, а он се, према општем суду, сматра најбољим писцем словенског барока. Дјела Ива Франа Гундулића објављена су у Загребу 1877, 1919. и 1938.

ДЕЛО: Pjesan visini privedroj Ferdinandа II velikoga kneza od Toskane gospara Giva Fr. Gundulichja vlastelina dubrovackoga, Dubr. 1838.

ЛИТЕРАТУРА: А. Павић, „О композицији Османа", Рад ЈАЗУ, 1875, 32; Л. Зоре, „О композицији Османа", Рад ЈАЗУ, 1877, 39; F. A. Jensen, Gundulić und sein Osman, Goteborg 1900; O. Makovej, „Beitrage zu den Quellen des Gundulić'schen Osman", Archiv für slav. Philologie, 1904, XXVI (превод: Наставник, 1909, XX); П. Колендић, „Будимско издање Гундулићева Османа", Срђ, 1905, IV; A. Cronia, „L'influenza della Gerusalemme liberata sull' Osman di Giovanni Gondola", L'Europa Orientale, 1925, V; А. Халер, Гундулићев Осман с естетског гледишта, Бг 1929; М. Решетар, „Редакције и рукописи Гундулићева Османа", у: Ђ. Керблер, Дјела Џива Франа Гундулића, Зг 1938; И. Секулић, „Ивана Гундулића Сузе сина разметнога", Преглед, 1940, XVI; V. Setschkareff, Die Dichtungen Gundulić's und ihr poetischer Stil, Bonn 1952; М. Пантић, Поетика Гундулићевог Османа, предг. књизи: Џ. Гундулић, Осман, Бг 1967; Ж. Бујас, Иван Гундулић, Осман (компјуторска конкордација), Зг 1975; Б. Летић, „О 'словинству' Џива Гундулића, дубровачког песника XVII века (1589–1638)", Годишњак другог Одељења за књижевност Института за језик и књижевност у Сарајеву, 1978; З. Бојовић, 'Осман' Џива Гундулића, Бг 1986; Д. Фалишевац, „Барокни поступци у композицији Гундулићева Османа", у: Књижевни барок, Зг 1988; M. Флашар, „Nascentes morimur – О топици консолације и композиционом средишту спева 'Сузе сина разметнога'", Глас САНУ, 1996, CCCLXXIX, 15; З. Бојовић, „Осман у кругу италијанске епике XVII века", Глас САНУ, 1996, CCCLXXIX, 15; П. Станојевић, Крај књижевности старог Дубровника, Бг 2002; З. Бојовић, „Џиво Гундулић епски песник – 'крстјанин спијевалац' ", у: Сузе сина разметнога, Осман, Н. Сад 2014.

Злата Бојовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)