Грбовник

Грбовник (енг. armorial; нем. Wappen-buch), зборник, односно збирка грбова. Најстарији рукописни и сликани г., настали у ХIII в. у западној Eвропи, били су у форми свитака, а касније су били коричени и као књиге. Грбови су у њима могли бити сакупљени и организовани на основу неког посебног догађаја (сабора, похода или турнира), институционално (чланови неког витешког реда), тематски, регионално итд. Од XV в. појављују се и штампани г. Г. треба разликовати од грбовнице која је повеља о додели грба титулару. Нису познати српски средњовековни г., а српски грбови у западноевропским г. позног средњег века веома су ретки.

За српску хералдику веома су важни рукописни илирски г. Име „илирски" дугују погрешном уверењу из XVI в. да су сви јужнословенски народи наследници палеобалканских Илира. Илирски г. су се појавили у Приморју, Италији, Шпанији и Аустрији крајем XVI и почетком XVII в. Ти г. садрже српске и друге јужнословенске владарске, земаљске и породичне грбове. Илирска хералдика је у тесној вези с личним и политичким амбицијама шпанског адмирала дон Педра (Петра) Охмучевића Гргурића, пореклом из Сланог код Дубровника. Читав покрет илирске хералдике, међутим, има ширу политичку и идеолошку основу. Међу ученијим људима Далмације, Дубровника и Боке которске, почео се у ХVI в. развијати духовни и политички „словински" покрет прожет јужнословенским родољубљем и преурањеном надом у скору пропаст Османског царства. Иако настао у духовном крилу католичке цркве, овај покрет је своју историјску основу нашао у средњовековној државности српских земаља и епској традицији о српским велможама, јунацима, слави и богатству некадашњег словенског света.

Дон Педро Охмучевић, шпански адмирал, желео је да покаже своје наводно старо и разгранато племенито порекло, а пошто није могао да прибави аутентичне доказе, послужио се фиктивним родословима и документима. Године 1595, ако не и раније, појавио се тако г. са преко 150 грбова који приказују славу и моћ некадашњег Душановог царства, али и старо и племенито порекло дон Педра, као и његових стварних и тобожњих предака и рођака. Познато је преко 20 различитих копија, данас изгубљеног „оригинала", односно протографа Охмучевићевог г. Неки од тих г. преписивани су доцније за потребе млађих грана породице Охмучевић, али већина других настала је да би прославила какав други род или као резултат одређене политичке пропаганде. Најстарији познати илирски г. с краја XVI и почетка XVII в. су: Г. Коренића Неорића (Национална и свеучилишна књижница у Загребу); *Тасовчићев **г. ***и Београдски г. II (Музеј примењене уметности у Београду); *Лондонски **г. ***(Друштво антиквара у Лондону); *Берлински **г. ***(Немачка државна библиотека у Берлину), *Алтанов **г. ***(Универзитетска библиотека у Болоњи) и *Палинићев **г. ***(Архив ХАЗУ, Загреб). Међу позније преписе из XVII и XVIII в. спадају и *Скоројевићев **г. ***(Дворска библиотека у Бечу), *Београдски **г. ***(некада у Народној библиотеци у Београду, изгорео 1941), *Фојнички **г. ***(Фрањевачки самостан Св. Духа у Фојници), Оловски г. (Универзитетска библиотека у Болоњи) и Вукославићев или *Борелијев **г. ***(приватна збирка).

Сви илирски г. имају сличан садржај. На насловној страни се истиче да је рукопис препис старог г. са Свете Горе који је саставио „Бан од цимерја", тј. херолд цара Душана. Потом следи преглед садржаја, а онда слике заштитника и светаца. Иза ових нижу се грбови у строго хијерархизованом поретку: грб цара Стефана (Душана), који је заправо композитни грб „илирских", тј. јужнословенских земаља: Македоније, Босне, Далмације, Хрватске, Славоније, Бугарске, Србије, Рашке, Приморја и Хума. После грба цара Душана следе грбови наведених земаља, као и „Илирије", а иза тога династички и породични грбови. На првом месту међу њима су владарске династије и истакнуте властеоске породице. Ту су краљевске породице (Немањићи, Мрњавчевићи, Твртковићи, Котроманићи), као и владарске и великашке породице чија су имена у XVI и XVII в. била запамћена и позната (Хребељановићи, Бранковићи, Црнојевићи, Балшићи, Косаче, Хрвојевићи, Јабланићи, Војновићи). Охмучевићев грб је на истакнутом месту, одмах после највећег племства, а ту су и грбови његових рођака и предака. Највећу групу породица у г. представља босанско и хумско племство, породице које се везују за јадранско залеђе (Пољица), као и влашка братства, катуни и родови, углавном из Херцеговине. Србија и Зета су представљене само најпознатијим династијама и породицама. У г. су и знамења легендарног племства, познатог из народне епске традиције.

Поређење илирских г. с аутентичним археолошким, сфрагистичким и нумизматичким средњовековним изворима показује да ови зборници садрже доста аутентичних хералдичких елемената. Ипак, многи грбови у њима су у потпуности или бар делимично измишљени. Могло би се закључити да је аутор Охмучевићевог г. знао доста аутентичних грбова, а да је оно што му је недостајало измишљао, допуњавао и мењао према сопственом нахођењу. Илирски г., још од XVII в. па до данас, упркос сумњивој аутентичности, сматрани су важним генеалошким и хералдичким документима. Многе породице су се позивале на податке из илирских хералдичких зборника када су потраживале своја истинска или, чешће, тобожња, древна наследна права, титуле и феуде. Грбови из илирских г. прецртавани су и прештампавани у књигама важним за национални идентитет јужнословенских народа, као што су Краљевство Словена Мавра Орбина (1601) или Стематографија или нацрт, опис и обнова илирских грбова Павла Ритера Витезовића (1701). Важан штампани г. је и Стематографија, изображеније оружиј илирических Христофора Жефаровића, објављена 1741, односно, прецртана и допуњена Витезовићева Стематографија, преведена на српски. Бакрорезе је израдио бечки гравер Тома Месмер, а Жефаровић је Стематографију посветио патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти. Жефаровић и патријарх Арсеније IV искористили су Витезовићев предложак да промовишу свој верски, национални и политички програм. Жефаровићева Стематографија имала је огроман утицај на национални, духовни и политички покрет Срба у Угарској у другој половини XVIII и почетком XIX в. Грбови и ликови светитеља из Жефаровићеве Стематографије били су предложак за хералдичка знамења и заставе српских устаника 1804.

литература: А. Соловјев, „Постанак илирске хералдике и породица Охмућевић", ГСНД, 1933, 12; А. Соловјев, „Приноси за босанску и илирску хералдику", ГЗМС, 1954, 9; M. Pastoreau, „Typologie des armoriaux médiévaux", Cahiers du Léopard d'Or, 8, Les armoriaux médiévaux, Paris 1998; С. Рудић, Властела илирског грбовника, Бг 2006; Д. Ацовић, Хералдика и Срби, Бг 2008; А. Палавестра, Илирски грбовници и други хералдички радови, Бг 2010.

А. Палавестра

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)