ГОРЊЕ СЕЛО

ГОРЊЕ СЕЛО, насеље на северној страни Шар-планине, у Средској жупи, у општини Призрен, изграђено у изворишном делу долине Призренске Бистрице, источно од локалног пута Призрен--Штрпце--Урошевац. Од општинског центра удаљено је око 25 км. Село је компактно на око 1.200 м н.в., са мрежасто распоређеним улицама. Помиње се 1348. у Арханђелској повељи цара Душана као насеље „на Средској именом Село". Током 70-их година XIX в. у њему је било 77 српских и 13 муслиманских кућа. Године 1947. у селу је било 79 српских кућа (26 родова) и 21 кућа Срба муслимана (8 родова). Српске фамилије чине старинци и старији досељеници из околине Призрена и Кичевске котлине, док су муслимански родови пореклом из западне Македоније (Кичевије) или су исламизирани Срби из околине Призрена. Исељавања из економских разлога почела су крајем XIX в. Године 1991. попис је регистровао 361 становника, од којих 78,1% муслимана, 13,6% Срба, 6,9% Албанаца и др. У селу се налази четвороразредна основна школа.

Д. Р. Гатарић

У Г. С. се налази Црква Св. Ђорђа. Историјат цркве није познат. Реч је о једнобродној правоугаоној цркви скромних димензија, засведеној полуобличастим сводом. Апсида је изнутра полукружна, а споља тространа. Грађевина је подигнута крајем XVI и почетком XVII в. Накнадним рушењем западног зида наос је продужен и проширен; том приликом начињена су два улаза, један са запада, а други са југа. Занимљивост храма представља камени тимпанон над јужним улазом на којем су у плитком рељефу уклесане две симетрично постављене птице и разлистали крст. Припрата и дрвени куполни звоник призидани су у XIX в. Звоник је 1945. срушен и замењен садашњим. Зидно сликарство сачувано је на свим зидовима најстарије грађевине, док је програм западног зида уништен приликом позније доградње. Живопис потиче из прве половине XVII в. и својим распоредом и темама не одступа од програма храмова овог периода. Према стилским одликама, живопис се приписује локалним мајсторима невеликих домета који су радили у црквама у Богошевцима и Готовуши. Иконостас и иконе потичу из XIX в. Црква поседује и руске иконе Распећа Христовог са Богородицом Казанском и светитељима и Св. Николе, као и седефни и филигрански крст, такође из XIX в.

Б. Стевановић

ЛИТЕРАТУРА: П. Пајкић, „Цркве Средачке жупе из турског периода", ГМКМ, 1958, 3; С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557--1614, Н. Сад 1965; П. Пајкић, „Сеоске цркве XVI--XVII века на Косову", ГMК, 1984, 13--14; М. Ивановић, „Црквени споменици XIII--XX века", у: Задужбине Косова, споменици и знамења српског народа, Призрен--Бг 1987; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; Споменичка баштина Косова и Метохије, Бг 2002; Mnemosyne, финални извештај, пројекат заштите природног и културног наслеђа у Метохији јул 2001--јун 2002, Бг 2003; Мартовски погром на Косову и Метохији 17--19 март 2004. с кратким прегледом уништеног и угроженог хришћанског културног наслеђа, Бг 2004.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)