ГАЛИПОЉСКА БИТКА

ГАЛИПОЉСКА БИТКА, битка у којој је Турска извојевала победу над византијском војском 1354. Галипољ је град на европској страни мореуза Хелеспонт (Дарданели), а представљао је својеврстан мостобран између Мале Азије и Тракије, односно Европе. У позновизантијској епоси нарочито је добио на значају. Страховити земљотрес у ноћи између 1. и 2. III 1354, чију разорну снагу речито осликава чињеница да је неколико трачких утврђења једноставно нестало са лица земље, а зидине Цариграда биле видно оштећене, донео је Византији двоструку несрећу. Земљотрес је био пропраћен олујним ветром и леденом кишом у којој су многи, лутајући ноћу у потрази за уточиштем, умрли од смрзавања. Теже од последица елементарне катастрофе било је османлијско поседање Галипоља, 2. III 1354, најјаче тврђаве на европској страни Хелеспонта, која је представљала кључ Цариграда са запада. Део становника разореног града прихватио је брод који је пловио за Мореју, али је, променивши курс, преплашене житеље одвезао у Цариград. На другој страни, Османлије, предвођене престолонаследником Сулејманом, не оклевајући, са малоазијске стране прешле су дарданелски теснац и без борбе ушлe у разрушени Галипољ и неколико околних мањих тврђава чији су житељи у паници напустили пострадалу област и потражили прибежиште у градовима поштеђеним земљотреса. Запоседање Галипоља био је догађај од великог историјског значаја, а ушло је у легенду и на византијској и на турској страни. Према предању, неки локални чобанин, иначе Грк, Османлијама је показао пут те су они заузели околна насеља; Турци су сматрали да им је помогао сам Алах, па је сачувано веровање да је Сулејман био надахнут сном у којем му је прелазак са једног на други континент био обасјан месечевом светлошћу.

ИЗВОРИ: Ioannis Cantacuzeni eximperatoris historiarum I--IV, III, cura L. Schopeni, Bonnae 1832; N. Gregorae, Byzantina Historia, I, Bonnae 1835; F. Giese, Die аltosmanischen anonymen Chroniken, II, Übersetzung, Leipzig 1925; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, VI, Ср. Карловци 1926; Стари српски родослови и летописи, Ср. Карловци 1927; P. Schreiner, Die byzantinischen Kleinchroniken, I, Wien 1975.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, Историја Византије, Бг 1959; D. Nicol, The Last Centuries of Byzantium 1261--1453, London 1972; Х. Иналџик, Османско царство. Класично доба 1300--1600, Бг 1974; Р. Мантран (прир.), Историја Османског царства, Бг 2002; Р. Радић, Црно столеће. Време Јована V Палеолога (1332--1391), Бг 2013.

Р. Радић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)