ГЛИШИН

ГЛИШИН, Владимир, молекуларни биолог, универзитетски професор (Нови Сад, 24. VI 1930). Дипломирао 1956. на Одсеку за хемију Природно-математичког факултета у Београду. Докторирао 1963. на истом одсеку, а експериментални део докторске тезе из области биофизике био је урађен на Универзитету Харвард (САД). Последокторске студије наставио код професора Полa Дотија на Департману за хемију, на Харварду. За руководиоца Лабораторије за молекуларну ембриологију у Институту за биологију мора у Котору именован је 1966. Током периода 1968--1971. био је руководилац Лабораторије за молекуларну биологију у Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић" у Београду. Добитник је награде Националне фондације за стране научнике САД за 1972. Предавао је Молекуларну ембриологију од 1971. као ванредни, касније и редовни професор на магистарским и докторским студијама у Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду. Институт за молекуларну генетику и генетичко инжењерство у Београду основао је 1986. и био је први директор до пензионисања. После формалног пензионисања 1995. постављен за заменика председника компаније „Хајсек" у Силиконској долини у Калифорнији. Био је ангажован као професор на Универзитету у Њу Хемпширу (САД) и Универзитету у Кувајту. Као гостујући професор боравио је на Универзитету Харвард, као и на универзитетима у Палерму и Барију (Италија). У својству стручњака за биотехнологију Уједињених нација учествовао је као научни рецензент за одређивање седишта Међународног центра за генетичко инжењерство и биотехнологију у Трсту и био је ангажован као научни саветник и инспектор за пријем нових држава Јужне и Средње Америке, Европе, Африке и Азије. Девет година био је члан Научног већа овог међународног центра. Добитник је награде „Витез позива" за 2009. Радио је као независни рецензент многих међународних пројеката и учествовао на значајним научним конгресима, симпозијумима и летњим школама. Својим многобројним чланцима у штампи, пре свега у „Политици", значајно је допринео популаризацији молекуларне биологије, те решавању и објашњењу питања фундаменталне биологије и биомедицине. Научно-истраживачка активност првобитно је била усмерена на проучавање ефеката ултра виолетног зрачења на ДНК и последица које зрачење изазива у живим системима (и P. Doty, „The crosslinking of DNA by ultraviolet radiation", Biochimica et Biophysica Acta, 1967, 142, 2). У следећем периоду бавио се молекуларном биологијом раног развића морског јежа где је дао допринос открићу дуго-живећих информационих РНК. Касније се бавио проучавањем ензима пеницилин амидазе и сложеним механизмима регулације његове експресије. Један од најзначајнијих научних доприноса огледа се у развоју методе за изоловање биолошки активних информационих РНК методом центрифугирања у градијенту цезијум хлорида (и R. Crkvenjakov, C. Byus, „Ribonucleic acid isolated by cesium chloride centrifugation", Biochemistry, 1974, 13, 12). Овај рад је у светској научној литератури цитиран преко 2.500 пута.

ДЕЛА: коаутор, „Fate of highly polymerized spleen deoxyribonucleic acid labelled with phosphorous-32 injected intraperitoneally into rats", Nature, 1959, 184; и М. Глишин, „Ribonucleic acid metabolism following fertilization in sea urchin eggs", Proceedings of the National Academy of Sciences of the USA, 1964, 52; „Molecular biology within embryology: the sea urchin embryo", у: Е. Yates (ур.), Self-organizing systems - the emergence of order, New York 1987; „Enhanced production and recovery of recombinant proteins genetically targeted into periplasm-E.coli penicillin acylase as an initial model system", Biologicals from recombinant microorganism and animal cells, Proceedings of the 34^th^ Oholo conference, Eliat 1990.

М. Стевановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)