ГОЛУБАЧКА МУШИЦА

ГОЛУБАЧКА МУШИЦА (Simulium colombaschense), врста инсекта из породице симулида (Simuliidae) и реда двокрилаца (Diptera). Сматра се најштетнијом европском врстом симулиде. Распрострањена је на подручју Балканског и Апенинског полуострва као и у појединим државама централне Европе. До данас је регистрована у Србији (типски локалитет Голубац, по којем је врста добила име), Румунији, Бугарској, Македонији, Грчкој, БиХ, Хрватској, те у Аустрији, Мађарској, Словачкој, Немачкој и Италији. У прошлости је сматрана ендемичном врстом Балканског полуострва, односно Подунавља у региону Ђердапске клисуре, где су током протеклих векова забележени највећи економски губици у сточарству услед учесталих масовних појава. Адулти г. м. воде терестрични начин живота, док су развојни стадијуми (јаје, ларва и лутка) акватични и развијају се искључиво у текућим водама. Одрасле женке се хране крвљу топлокрвних животиња (говеда, коња, магарца, овце, козе, свиње, пса, разних врста перади), укључујући и човека. Женкама је крвни оброк неопходан ради сазревања јаја, док угљене хидрате, као извор енергије, обезбеђују узимањем шећерних раствора које налазе у природи. Мужјаци не боду и хране се нектаром. Одрасле мушице су малих димензија, дужине тела око 3 мм, тамне боје тела, погрбљеног изгледа, са паром широких провидних крила. Ларва је издуженог облика, млечнобеле или бледозеленкасте боје, дужине тела око 5–6 мм, са добро развијеном главом на којој се налази пар цефаличних лепеза које служе за пасивно филтрирање честица из воде. Лутке, дужине тела 2,5–3 мм, смештене су у кокону карактеристичног изгледа, фиксираног за супстрат (камење, биљни материјал или било који други стабилни супстрат потопљен у води). Г. м. је типична речна врста симулиде. Најпродуктивнија развојна станишта у Србији забележена су у Дунаву у делу тока кроз Ђердапску клисуру у дужини око 100 км, посебно на местима брзог тока, где је пре изградње бране брзина тока износила од 1 до 2,6 м/с, а налажена је и на дубинама до 26 м. У време масовних најезди, налажена је у Нишави, Јужној Морави, Западној Морави, Скрапежу, Ђетини. Може да продукује две генерације годишње: једну пролећну, која је по правилу масовнија и једну јесењу генерацију која се јавља само повремено. Презимљава у стадијуму ларве, по неким ауторима и у стадијуму јајета. Преферира суво и топло пролеће, без падавина и ветра. Мужјаци се по правилу задржавају у близини развојних станишта, док женке у потрази за крвним оброком мигрирају на веће дистанце (најчешће од 5 до 20 км). У време масовних појава у Србији, женке су забележене на удаљености до 200 км од развојних станишта.

Поред узнемиравања, убоди г. м. нарушавају здравље људи и животиња и узрокују значајне губитке у сточарској производњи, те врста има медицинско-ветеринарски и економски значај. У случају масовне појаве, г. м. формира ројеве енормне бројности, који агресивно нападају стоку. У оваквим ситуацијама долази до масовног угинућа стоке, нарочито говеда, које наступа услед симулиотоксикозе, односно комбинације анафилактичког шока услед огромног броја убода, губитка крви и гушења које наступа као последица убода инхалираних мушица у дисајним путевима. Напади сублеталног интензитета код стоке се манифестују губитком телесне тежине, смањеном производњом млека, слабљењем, импотенцијом и стресом. Летални исходи убода на човеку нису забележени, али убоди су прилично непријатни и манифестују се у виду дерматитиса, иритантног свраба, црвенила, кутаних лезија и болних отока који се споро повлаче, а понекад су пропраћени главобољом, малаксалошћу и повишеном телесном температуром. Пренамножавања г. м. и огромни губици у сточарству у прошлости су се учестало дешавали у источној Србији, у ширем региону доњег дела тока Дунава кроз нашу земљу и пограничним државама Румунији и Бугарској. Само у првој половини двадесетог века, инвазије г. м. забележене су осам пута: 1912, 1913, 1923, 1924, 1929, 1932, 1934. и 1950. Највеће штете у Доњем Подунављу забележене су 1923, када је г. м. у року од свега неколико дана изазвала угинуће 21.804 грла стоке, од чега 2.300 грла у Србији и 16.474 Румунији (највише говеда и коња), затим 1934, када је угинуло око 13.000 грла, од чега у нашој земљи чак 11.397 (144 коња, 3.446 говеда, 1.142 свиње, 6.643 козе и овце и 22 магарца), затим 2.412 грла у Румунији и 93 грла у Бугарској. Овакве најезде с катастрофалним губицима представљају највеће штете од симулида икада забележене у Европи и Србији. Последња масовна појава г. м. регистрована је 1950, када је изазвала угинуће 202 говечета, 6 коња, 222 свиње, 350 оваца, 9 коза, 1 магарца и 11 комада пернате живине.

Услед непознавања биологије врсте, г. м. је вековима представљала тему разних народних веровања. Према једном од веровања, које је забележио Вук Стефановић Караџић, г. м., позната у народу још као браничевка, развијала се у једној пећини у Ђердапској клисури, у којој се скривала рањена аждаја. Након што је аждаја угинула, из ње су постале мушице, које су масовно излетале из пећине и нападале стоку, услед чега је дошло до угинућа коња и говеда. Чињеница да је по наредби аустроугарске владе извршено зазиђивање улаза у ову пећину, показује да су оваква веровања била чврсто укорењена не само код народа него и код државних власти. По усменом предању, које и данас постоји код становништва, аждају је ранио Св. Ђорђе, а г. м. је нестала јер је пећина зазидана. Након изградње хидроелектране „Ђердап 1" и акумулационог језера 60-тих година ХХ в. значајно су измењене хидролошке карактеристике Дунава. Настале промене овог најзначајнијег развојног станишта, а пре свега успоравање тока Дунава, веома су неповољно утицале на г. м., те се од тада ова врста симулиде више не пренамножава и не наноси значајне штете.

ЛИТЕРАТУРА: N. Baranoff, Studien an pathogenen und parasitischen Insekten IV; Simulium (Danubiosimulium) columbaczense Schönb. en Yougoslavie, Zg 1936; В. Живковић, „Симулиде (Diptera, Simuliidae) које нападају човека и домаће животиње", AV, 1970, 20; „Present state of black flies (Diptera, Simuliidae) in the Djerdap Gorge (Iron Gate) of the Danube in Yugoslavia", AV, 1975, 25.

Александра Игњатовић Ћупина

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)