ГОЛУБАЧКА МУШИЦА

ГОЛУБАЧКА МУШИЦА (Simulium colombaschense), врста инсекта из породице симулида (Simuliidae) и реда двокрилаца (Diptera). Сматра се најштетнијом европском врстом симулиде. Распрострањена је на подручју Балканског и Апенинског полуострва као и у појединим државама централне Европе. До данас је регистрована у Србији (типски локалитет Голубац, по којем је врста добила име), Румунији, Бугарској, Македонији, Грчкој, БиХ, Хрватској, те у Аустрији, Мађарској, Словачкој, Немачкој и Италији. У прошлости је сматрана ендемичном врстом Балканског полуострва, односно Подунавља у региону Ђердапске клисуре[,]{.smallcaps} где су током протеклих векова забележени највећи економски губици у сточарству услед учесталих масовних појава. Адулти г. м. воде терестрични начин живота, док су развојни стадијуми (јаје, ларва и лутка) акватични и развијају се искључиво у текућим водама. Одрасле женке се хране крвљу топлокрвних животиња (говеда, коња, магарца, овце, козе, свиње, пса, разних врста перади), укључујући и човека. Женкама је крвни оброк неопходан ради сазревања јаја, док угљене хидрате, као извор енергије, обезбеђују узимањем шећерних раствора које налазе у природи. Мужјаци не боду и хране се нектаром. Одрасле мушице су малих димензија, дужине тела око 3 мм, тамне боје тела, погрбљеног изгледа, са паром широких провидних крила. Ларва је издуженог облика, млечнобеле или бледозеленкасте боје, дужине тела око 5--6 мм, са добро развијеном главом на којој се налази пар цефаличних лепеза које служе за пасивно филтрирање честица из воде. Лутке, дужине тела 2,5--3 мм, смештене су у кокону карактеристичног изгледа, фиксираног за супстрат (камење, биљни материјал или било који други стабилни супстрат потопљен у води). Г. м. је типична речна врста симулиде. Најпродуктивнија развојна станишта у Србији забележена су у Дунаву у делу тока кроз Ђердапску клисуру у дужини око 100 км, посебно на местима брзог тока, где је пре изградње бране брзина тока износила од 1 до 2,6 м/с, а налажена је и на дубинама до 26 м. У време масовних најезди, налажена је у Нишави, Јужној Морави, Западној Морави, Скрапежу, Ђетини[.]{.smallcaps} Може да продукује две генерације годишње: једну пролећну, која је по правилу масовнија и једну јесењу генерацију која се јавља само повремено. Презимљава у стадијуму ларве, по неким ауторима и у стадијуму јајета. Преферира суво и топло пролеће, без падавина и ветра. Мужјаци се по правилу задржавају у близини развојних станишта, док женке у потрази за крвним оброком мигрирају на веће дистанце (најчешће од 5 до 20 км). У време масовних појава у Србији, женке су забележене на удаљености до 200 км од развојних станишта.

Поред узнемиравања, убоди г. м. нарушавају здравље људи и животиња и узрокују значајне губитке у сточарској производњи, те врста има медицинско-ветеринарски и економски значај. У случају масовне појаве, г. м. формира ројеве енормне бројности, који агресивно нападају стоку. У оваквим ситуацијама долази до масовног угинућа стоке, нарочито говеда, које наступа услед симулиотоксикозе, односно комбинације анафилактичког шока услед огромног броја убода, губитка крви и гушења које наступа као последица убода инхалираних мушица у дисајним путевима. Напади сублеталног интензитета код стоке се манифестују губитком телесне тежине, смањеном производњом млека, слабљењем, импотенцијом и стресом. Летални исходи убода на човеку нису забележени, али убоди су прилично непријатни и манифестују се у виду дерматитиса, иритантног свраба, црвенила, кутаних лезија и болних отока који се споро повлаче, а понекад су пропраћени главобољом, малаксалошћу и повишеном телесном температуром. Пренамножавања г. м. и огромни губици у сточарству у прошлости су се учестало дешавали у источној Србији, у ширем региону доњег дела тока Дунава кроз нашу земљу и пограничним државама Румунији и Бугарској. Само у првој половини двадесетог века, инвазије г. м. забележене су осам пута: 1912, 1913, 1923, 1924, 1929, 1932, 1934. и 1950. Највеће штете у Доњем Подунављу забележене су 1923, када је г. м. у року од свега неколико дана изазвала угинуће 21.804 грла стоке, од чега 2.300 грла у Србији и 16.474 Румунији (највише говеда и коња), затим 1934, када је угинуло око 13.000 грла, од чега у нашој земљи чак 11.397 (144 коња, 3.446 говеда, 1.142 свиње, 6.643 козе и овце и 22 магарца), затим 2.412 грла у Румунији и 93 грла у Бугарској. Овакве најезде с катастрофалним губицима представљају највеће штете од симулида икада забележене у Европи и Србији. Последња масовна појава г. м. регистрована је 1950, када је изазвала угинуће 202 говечета, 6 коња, 222 свиње, 350 оваца, 9 коза, 1 магарца и 11 комада пернате живине.

Услед непознавања биологије врсте, г. м. је вековима представљала тему разних народних веровања. Према једном од веровања, које је забележио Вук Стефановић Караџић, г. м., позната у народу још као браничевка, развијала се у једној пећини у Ђердапској клисури, у којој се скривала рањена аждаја. Након што је аждаја угинула, из ње су постале мушице, које су масовно излетале из пећине и нападале стоку, услед чега је дошло до угинућа коња и говеда. Чињеница да је по наредби аустроугарске владе извршено зазиђивање улаза у ову пећину, показује да су оваква веровања била чврсто укорењена не само код народа него и код државних власти. По усменом предању, које и данас постоји код становништва, аждају је ранио Св. Ђорђе, а г. м. је нестала јер је пећина зазидана. Након изградње хидроелектране „Ђердап 1" и акумулационог језера 60-тих година ХХ в. значајно су измењене хидролошке карактеристике Дунава. Настале промене овог најзначајнијег развојног станишта, а пре свега успоравање тока Дунава, веома су неповољно утицале на г. м., те се од тада ова врста симулиде више не пренамножава и не наноси значајне штете.

ЛИТЕРАТУРА: N. Baranoff, Studien an pathogenen und parasitischen Insekten IV; Simulium (Danubiosimulium) columbaczense Schönb. en Yougoslavie, Zg 1936; В. Живковић, „Симулиде (Diptera, Simuliidae) које нападају човека и домаће животиње", AV, 1970, 20; „Present state of black flies (Diptera, Simuliidae) in the Djerdap Gorge (Iron Gate) of the Danube in Yugoslavia", AV, 1975, 25.

А. Игњатовић Ћупина

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)