ГЛАВУРТИЋ, Миро

ГЛАВУРТИЋ, Миро, сликар, књижевник (Котор, 5. IX 1932). Стекавши диплому Шумарског факултета у Београду (1965), радио је као геометар у Црној Гори и Санџаку. Један је од оснивача и водећих теоретичара групе „Медиала" (1958), те утицајна личност београдске, српске и југословенске алтернативне културне сцене 60-их и 70-их година година ХХ в. Члан је Удружења књижевника Србије. После распада Југославије преселио се у Хрватску, а живи и ради у Загребу и Рoвињу. У доба „Медиале" (1958) и стварања апстрактне уметности и енформела на простору Југославије, Г. развија аутентичну филозофију уметности и филозофски поглед на свет, почев од образложења назива групе -- алегоријске синтезе симбола „меда" и „але" као јединства супротности. Као антимодерниста, нарочито се противио надреализму у служби револуције. Дефинисао је „Медиалу" као прикривени покрет против комунизма у друштву и протест против соцреализма у уметности. Провокативни полемичар, контрадикторно објављује раскид с традицијом позивајући се и на „ђубриште" стилова и идеја Леонида Шејке. Постављајући осећање прошлости и савремености као ново схватање традиције, Г. се окреће духу „медијалистичког традиционализма". Тражећи универзално, бавио се психологијом уметничког стваралаштва у потрази за „изгубљеним центром, тачком коинцидентирања супротности". Значење средишног као универзалног принципа реда, Г. означава као суштину медиалне уметности и њен прави смисао. Својим делом тежио је да оствари идеал „Медиале", свестрану, интегралну личност уметника, чији је опсесивни циљ органон, нови ред, интегрална слика и духовни замак. Г. користи интуицију и подсвест као архетипски ниво у рационализацији и дијалектици поетике фантастичног и ирационалног. Његово ликовно дело критички је оријентисано према модернизму и савремености, бави се естетиком и метафизиком ружног, као и апокалиптичком симболиком и геометријским прорачунима квадратуре круга. У цртежима се свесно креће ивицом сликарства, карикатуре и литературе, с деформацијом и искошеном визуром, уз типичан сарказам у атмосфери нелагоде и неизвесности. У својим текстовима бавио се мистичким и магијским, херметичким идејама иницијације и узвишене духовности. Због осећања избачености из сваке средине и културе, Г. као номад или „нови Ром" свесно прихвата маргинализовану позицију уметника. Својим радом утицао је на читаву генерацију млађих уметника, посебно уздижући цртеж на ниво самосталног уметничког дела. Од 1967. до 1989. имао је више самосталних изложби у Титограду (Подгорици), Минхену, Штромбергу, Новом Саду, Београду, Сплиту, Женеви, Загребу, Њујорку, на Светом Стефану и у Ваљеву. У оквиру „Медиале", групно је излагао 1958--1961, 1969. и 1981. у Београду и Новом Саду, 1974. у Диселдорфу и 1980. у Београду и Задру. Aутор је на хиљаде слика и цртежа, као и стотинак колажа. Слике и цртеже радио је у циклусима Мали Киборг, Мона Лиза и машина (1956), Хобема (1957), Звијер (1976), Дада, Дали, Дадо (1980) и Квадратура круга (2004). Дела му се чувају у Музеју савремене уметности у Београду, Историјском музеју Србије и у приватним збиркама у Швајцарској, Немачкој, Холандији, Хрватској и Србији.

Ж. Гвозденовић

У књижевни део Г. стваралаштва спадају песме, наративна проза, есеји и студије. У раним песничким књигама преовлађују тамне слике стварности, апсурда, ништавила и рата, блиске мотивима његовог тадашњег сликарства, да би се у последњој песничкој књизи, Ромском цару (Бг 2011), приближио ведријем доживљају, с повременим хуморним, духовитим, ироничним или гротескним сликама номадске филозофије живота. Садржина његовог јединог романа, Псине (Бг 1982), испуњена аутобиографским мотивима, дечјим доживљајем ратне атмосфере у Котору, повременим поетским, алегоријским и митолошким слојевима и нараторским коментарима, сликовито илустрованим у накнадном аутопоетичком „Запису на маргини цртежа" (Миро Главуртић, Слике и цртежи 1955--1970), прераста у слику рата као трагичног искуства човека ХХ в. У студији Сатана: увод у демонологију (Бг 1978) и другим сличним текстовима, Г. се, као „колекционар чудесног", пасионирано посвећивао проучавању мистицизма, магије, демонологије и других облика алтернативне историје и културе човечанства.

М. Недић

ДЕЛА: Глад, Н. Сад 1962; Звекир, Бг 1969; Квадратура круга, Бг 2002.

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, Српско сликарство ХХ века, 2, Бг 1970; Д. Ређеп, Сунчаном страном Војводине, Суб. 1972; Ч. Мирковић, Аргументи и оцене, Бг 1985; Д. Калајић, „Увод у дело Мира Главуртића", у: Миро Главуртић, Изложба слика и цртежа (каталог), Бг -- Дубр. 1985; Ј. Деспотовић, Миро Главуртић: између уметности и кича, Бг 1985; Д. Киш, „Миро Главуртић", у: Миро Главуртић, слике и цртежи 1955--1970 (каталог), Ва 1989; Б. Кукић, „Миро Главуртић", у: Сликарство и краљевство, Бг 1995; Д. Јовановић Данилов, „Метафизика цртежа", у: Миро Главуртић, Слике и цртежи (каталог), Ва 1999; М. Главуртић и др., Медиала, Бг 2006; Б. Божовић, „Свестрани которски мистик, маштар, мешетар" , у: Миро Главуртић, Изложба цртежа (каталог), Бг 2013.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)