ГЛАСИНАЧКА ГРУПА

ГЛАСИНАЧКА ГРУПА, једна од најзначајнијих културних група старијег гвозденог доба у унутрашњости Балканског полуострва, названа по висоравни Гласинац источно од Сарајева. Матично подручје групе обухвата више локалитета са Гласинца и из његове непосредне околине, затим из западне Србије, из околине Ужица и Прибоја, и северне Црне Горе, из околине Пљеваља. У другој половини VII и у VI в. п.н.е. долази до ширења гласиначких елемената у суседне области, средњу и северну Босну, Срем, Србију, Косово, северну Албанију и јужни Јадран, па се може говорити о једној широј културној и политичкој заједници на већем пространству, састављеној од мање или више сродних група, прожетих једним бројем заједничких карактеристика. На основу паралела у начину сахрањивања и покретном материјалу између Гласинца и праисторијских хумки у долини Мати у северној Албанији предложен је термин „културни комплекс Гласинац--Мати" за цело подручје, који је делимично ушао у употребу. Међутим, на основу досадашњих истраживања, Гласиначко подручје показује већу старост, бројност и разноврсност материјала, тако да је несумњиво овде био онај првобитни центар одакле се група даље ширила. Порекло групе треба тражити на Гласинцу у бронзано доба, неке генетске везе са ранијом популацијом свакако постоје, но с друге стране прилив становништва на Гласиначко подручје, на шта јасно указује знатно већи број гробова из старијег гвозденог доба у односу на онe претходнe, сугерише да су у формирању Г. г. играле улогу и новопристигле групе. Овај процес се одиграо у VIII и почетком VII в. п.н.е. да би већ током VII в. Г. г. показала своју моћ и снагу, што јасно показују пре свега богати прилози у гробовима кнежева из Илијака, некрополе јужно од Гласиначке висоравни, који садрже, уз многобројно оружје и накит, и увезено бронзано посуђе из Италије и Грчке. Овај импорт, односно могући дарови страних трговаца или посланика моћним поглавицама, пристигао преко Јадрана или Македоније, јавља се и даље током VI в. у гробовима главара Г. г. како на подручју Гласинца тако и у западној Србији и сeверној Црној Гори. Негде у првој половини V в., група доживљава своју највећу моћ да би после тога следио њен распад на више мањих заједница. Неке заједнице су наставиле победнички поход и изгубиле се мешањем са суседним групама на истоку, северу или југозападу, друге су остале на својим првобитним огњиштима, на Гласинцу и у његовој околини као и у долини Поблаћнице, југозападно од Прибоја, где су, знатно ослабљене, егзистирале до III века п.н.е.

На територији Србије главни локалитети Г. г. налазе се око Ужица (Ражана, Крива Река, Пилатовићи, локалитет Равни луг, Средња Добриња, Узићи, Вране) и Прибоја (Забрњица, Крајчиновићи, Штрпци са босанске стране), где прилози у многим гробовима -- у Забрњици су нађени мач и кнемиде из VII в. п.н.е., у Средњој Добрињи две грчке фиале из VI в. -- показују богатство и моћ Г. г. од VII до краја V в. п.н.е. Међу њима је најзначајнија кнежевска хумка у Пилатовићима, локалитет Трњаци, из VI в. п.н.е., чији прилози у гробовима припадају већином Г. г., док су неки импортовани из Грчке или Италије, као бронзано посуђе (котао, наребрена здела, фиала, фрагментована хидрија са фигуралним украсима) и један египатски скарабеј из 20--22. династије, док други показују везу са североисточном Мађарском и скитским некрополама на том простору. Кнежевска хумка у Новом Пазару, најзначајнији налаз у Србији из тог времена, која је до сада интерпретирана на различите начине, припада по свој прилици Г. г., судећи по осам оштећених бронзаних фибула, карактеристичних за ову групу, нађених међу многобројним увезеним и домаћим златним, сребрним предметима.

Г. г. пружа могућности да се идентификује са Аутаријатима, племеном које је живело у југоисточној Босни, југозападној Србији и северној Црној Гори. По географу Страбону (VII, 5, 11), Аутаријати су били једно време највеће и најмоћније илирско племе, који су, покоривши Трибале, завладали и другим Трачанима и Илирима. Иако овакве идентификације једне културне групе са одређеним етничким појмом треба увек прихватити с опрезом, чини се да за овакву претпоставку постоји доста аргумената који оправдавају њено помињање на овом месту. Аутаријати се у историјским изворима помињу у периоду од средине IV до краја III в., као нератоборна група која се никако не може везати за њихову снагу и моћ коју помиње Страбон, па се може претпоставити да се његов податак односи на неко време пре тога. Како су се Трибали, поразивши трачког краља Ситалка 424. п.н.е., представили у то време као најјача племенска заједница на Централном Балкану, моћ Аутаријата би требало ставити пре тога, односно у прву половину V в. То би хронолошки одговарало успону, врхунцу и распаду Г. г.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Папазоглу, Средњобалканска племена у предримско доба, Сар. 1969; Б. Човић, „Гласиначка културна група", у: Праисторија југославенских земаља, 4, Сар. 1983; „Гласиначка култура", у: Праисторија југославенских земаља, 5, Сар. 1987; R. Vasić, „The Early Iron Age Regional Groups in the Užice Area", Balcanica, 1997, 28; „Белешке о Гласинцу -- Аутаријати", Balcanica, 2004, 35.

Растко Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)