ГЕОИНФОРМАТИКA

ГЕОИНФОРМАТИКA, технолошка дисциплина која се бави структуром и карактером просторних информација, методама њиховог прикупљања, класификације, квалификације, архивирања, обраде, презентације, интерпретације и дисеминације, укључујући и инфраструктуру која обезбеђује њихово оптимално коришћење, које се постиже комбинацијом геопросторне анализе и моделирања, развојем геопросторних база података, пројектовањем информационих система и коришћењем мрежног окружења, уз пуну интеракцију човека и рачунара. Г. се заснива на технологијама које подржавају процесе прикупљања, анализе и визуализације просторних података, а у том погледу значајно се ослања на геодетску теорију и праксу. У неким земљама користи се и термин геоматика, али се он обично односи на дисциплину код које је тежиште на прикупљању података о простору. На временској скали развоја геодетске делатности и рачунарских технологија може се препознати неколико епоха. Квалитативни помаци, брзине промена и примене рачунарских и мерних технологија нису се увек подударали, све до последње деценије прошлог века, када се скоро сваки напредак у информационо-комуникационим технологијама имплементира и у геодетској делатности. Почецима масовније примене рачунара претходио је период механографске обраде података све до почетка 70-их година прошлог века, а онда је започела епоха електронских рачунарских центара када су писани програми према сопственим потребама корисника. Ова епоха трајала је до почетка 90-их година, а потом је следила епоха персоналних рачунара, која је корисницима омогућила да употребу рачунара прилагоде решавању конкретних задатака. Најновију епоху почетком овог века одликује увођење геоинформационих система, интернет апликација, веб сервиса и геопортала, као и оснивање Националне инфраструктуре геопросторних података. Заједничко за све овако дефинисане епохе јесте стални убрзани развој хардвера, пре свега у повећању брзине процесора и рачунарских комуникација, величине меморијског простора, а у вези са тим и усавршавање оперативних система, корисничког софтверског и радног окружења. Паралелно се развијала и технологија сензора за прикупљање података о простору било са Земље било из ваздуха или из космоса. Почеци геодетског коришћења геоинформатичких технологија у Србији везују се за Републичку геодетску управу и тадашње институције и геодетске организације као што су Геопремер, Завод за фотограметрију, Грађевински факултет у Београду, Војногеографски институт, а од 1992. најинтензивније за Републички геодетски завод. Примери других установа и организација у којима се геоинформатички користила рачунарска технологија укључују „Енергопројект", РТБ Бор, „Партизански пут", „Хидропројект", Рударски институт, Геомагнетски институт и „Планум". Г. се изучава на Одсеку за геодезију и геоинформатику ГФ у Београду, у оквиру двогодишњих мастер студија. Поред геодезије и многе друге области такође имају значајне користи од г.: урбанизам, управљање земљиштем, навигација возила, јавно здравство, анализа и моделирање утицаја на животну околину, војне примене, управљање транспортним мрежама, пољопривреда, метеорологија и климатске промене, океанографија, архитектура, археологија, телекомуникације, авионски саобраћај и водени транспорт. Значај просторне димензије у процени, праћењу и моделирању утицаја на одрживо управљање природним ресурсима такође је глобално препознат. Г. постаје веома важна технологија за доношење одлука у многим дисциплинама, индустрији, комерцијалном сектору, локалној и националној самоуправи, истраживањима и образовању, међународним организацијама (Уједињеним нацијама и др.), хитним службама, криминалистици, транспорту, информационим технологијама, консултантским предузећима, туризму, анализи тржишта, истраживању рудног богатства и др.

ЛИТЕРАТУРА: P. P. Burroughs, R. A. McDonnel, Principles of GIS, Oxford 1998; Геодетска делатност у Србији 1837--2012, Бг 2012.

Драган Благојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)