ГОРНИЧЕВСКА БИТКА

ГОРНИЧЕВСКА БИТКА, офанзивна операција 1. и 3. српске армије на Солунском фронту вођена 12--16. IX 1916. На конференцији савезничких команданата на Солунском фронту, одржаној 20. VIII 1916, одлучено је да се изврши прегруписавање снага, те да се са 1. и 3. српском армијом, које су се налазиле на левом крилу савезничких снага, започне офанзива против бугарских снага. Део борбених дејстава добио је назив по месту Горничеву. Према утврђеном плану, 3. армија под командом генерала Павла Јуришића--Штурма имала је задатак да с Дринском и Дунавском дивизијом напада непријатељске положаје на линији Кајмакчалан -- Малка Ниџе -- Безимени вис северно од Горничева, с тим да Дринска дивизија овлада Кајмакчаланом, а Дунавска гребеном Малка Ниџе, дејствује у бок и позадину главнине бугарских снага и тиме помогне наступање 1. армије. Прва армија, под командом војводе Живојина Мишића, требало је да напада непријатељску линију Безимени вис, северно од Горничева--Веви са задатком да Вардарска дивизија заузме гребен Малка Ниџе, Коњичка дивизија дејствује према Аминдеону, а Моравска остане у резерви. Друга армија, војводе Степе Степановића, требало је да демонстративно дејствује ка Козјаку и упути једну бригаду Тимочке дивизије као појачање 3. армији, док је француско-руска армија генерала Кордонијеа требало да обухвати десни бок главнине бугарских снага и да дејствује ка Битољу. Српске снаге су пред сам почетак операција додатно ојачане тешком артиљеријом. Офанзива је започела 12. IX 1916. јаком артиљеријском припремом. Дунавска дивизија је у првим сатима напада постигла значајне успехе, али је заустављена снажном артиљеријском ватром, Вардарска дивизија је задржана на полазном положају, док је Коњичка дивизија успела да на свом фронту потисне бугарске снаге. Сутрадан, 13. септембра, напад је поновљен после снажне артиљеријске припреме. И поред јаке бугарске артиљеријске ватре, колоне Дунавске и Вардарске дивизије успеле су да подиђу гребену Малка Ниџе. Српски успеси принудили су делове бугарске 1. армије, који су се налазили пред руско-француском армијом, на повлачење ка Битољу и источно од њега, иако су савезничке снаге биле у приличној мери неактивне. Најжешће борбе су се распламсале 14. септембра, када су снаге 1. и 3. армије прешле у одлучујућу офанзиву. Бугарске трупе су пружиле најјачи отпор на гребену Малка Ниџе, док је 2. пешадијски пук Моравске дивизије успео да овлада Горничевом. До краја дана српске трупе су овладале гребеном Малка Ниџе и заплениле већи број артиљеријских оруђа. У борбу је уведена и главнина Моравске дивизије која је предузела гоњење. Бугарске снаге су се услед претрпљеног пораза повукле ка Кајмакчалану, Совичу, Гермијану и Старковом гробу. Наредног дана, због неактивности руско-француске армије, само је Дунавска дивизија успела да подиђе бугарским положајима. Наређено је да се обуставе напади без артиљеријске припреме, што је потрајало до 30. септембра, односно заузећа Кајмакчалана од стране Дринске и делова Дунавске дивизије. Г. б. завршена је 16. септембра протеривањем бугарских снага на ранији гранични фронт, чиме су побољшани животни и борбени услови српске војске. Радило се о њеној првој већој бици након напуштања Србије у јесен 1915. Значај битке посебно се може сагледати ако се узму у обзир могуће последице до којих би неминовно дошло да бугарска 1. армија није заустављена, а потом и одбачена на полазне положаје. Тиме је обезбеђена сигурност Вардарске долине, а самим тим и читавог Солунског фронта. У борбама је из строја избачено 347 официра и 6.933 подофицира и војника српске војске, а највеће губитке претрпела је Дунавска дивизија.

ЛИТЕРАТУРА: М. Алимпић, Солунски фронт, Бг 1967; Б. Ратковић, П. Опачић, А. Драшковић, Знамените битке и бојеви Српске и Црногорске војске. Од Царева лаза 1712. до Доропољске битке 1918, књ. 7: У биткама код Београда 1915, Мојковца, Кајмакчалана и Доброг поља, Бг 1998; С. Ратковић Костић, „Војска Краљевине Србије 1916. и 1917. године (Организација и формација)", у: Први светски рат и Балкан 90 година касније, Бг 2011.

А. Животић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)