ГРАШАК

ГРАШАК (Pisum sativum), повртарска и ратарска врста из породице Fabaceae код које се за исхрану користе технолошки зрела махуна и зрно, као и ботанички зрело зрно. Потиче из југозападне Азије, Закавказја и Етиопије, једна је од настаријих културних биљака, чије је семе старо преко 6.000 година нађено у старим грчким гробницама. У Европи (Холандији) се гаји од XVII в. У Србији г. се гајио од давнина, а 1894. у Вртларском гласнику се нуде сорте: г. за љуштење ђурђевски, који је најранији, као и сорта шећерац косово „који се гаји у српском крају и није познат нигде више у културном свету" и када је семе послато у Европу и Америку, назван „најкрупнијим, најслађим и најлепшим г. шећерцем у свету". Г. се гаји до 67° северне географске ширине и до 1.500 м надморске висине, а Србија је јужна граница за индустријску производњу г. у Европи. Разликују се повртарски са белим и крмни г. са љубичасто-ружичастим цветовима и већим садржајем протеина у зрну. Повртарски г. користи се у људској исхрани, технолошки и ботанички зрело зрно-крунац, глатке (var. sativum) или наборане површине (var. medullare) и шећерац (var. axiplium), чије су махуне без пергаментног слоја, а користе се целе (попут бораније) у исхрани. Значајан је и као сточна храна. Технолошки зрело (младо) зрно зелене боје различитог интензитета и величине је рано поврће у Србији, значајно због високог садржаја протеина, шећера и скроба, витамина А (до 200 мг%), B1 (0,34 мг%) и C (33 мг%), као и садржаја Mg, Ca, S, и P. Зрелошћу у зрну смањује се садржај шећера и пептида, повећава садржај беланчевина (до 23%) и скроба, зрно постаје тврђе (веће тендерометријске вредности), неповољно је за прераду. У Србији г. се гаји на око 13.500 ха са просечним приносом од 4–5 т/ха и то у баштама и њиви за индустријску прераду, смрзавањем или стерилизацијом. У Србији, најзначајнији прерађивачи су Фриком (Београд), Флора (Бечеј), АБЦ (Руски Крстур), ИТМ (Апатин), ИГЛО (Хоргош) и Панонка (Сомбор). До сада је у свету створено око 5.000 сорти, а комерцијално се користи 350–400. У Србији је интензивно на селекцији г. рађено у периоду 1965–1985. када су у Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду створене сорте дунав, фрушкогорац, нс касни 915 и Институту за повртарство Смедеревска Паланка космај, флора, искра и др. Г. има вретенаст корен, дуг 100–120 цм, јако разгранат са различитим бројем квржица са бактеријама (rhizobium, sp.) које врше азотофиксацију ваздушног азота и тако обогаћују земљиште овим елементом; стабло је танко, слабо разгранато, шупље, прекривено пепељком (кутикула) висине 15–250 цм. Лист је сложен, парно пераст, са 1–3 пара лиски, који се завршава витицом којом се биљка прихвата за ослонац. Цветови су лептирасти, избијају појединачно или по два, па и више њих у пазуху листа. Махуне су различитог облика, дужине и ширине, по површини могу бити глатке или са мрежастом нерватуром, са 1 до 10 зрна. Г. је биљка умерено влажних и прохладних рејона, клијање и ницање глатког семена је на 1–2° C, а смежураног 4–8° C. Младе биљке подносе без штете мразеве од -4° до -5° C, а угињавају на -6° до -8°C. Ваздушна суша наноси велике штете. Г. је биљка дугог дана и при недостатку светлости продужава вегетацију. Успешно се производи на средњелаким до средњетешким земљиштима, неутралне реакције (ph 6,5–7) на оцедним и равним теренима, што омогућује добру сетву и квалитетнију бербу комбајном. У производним регионима Србије просечно изношење хранива приносом зрна од 5 т/ха износи 40–60 кг азота, 40–60 кг фосфора и 60–90 кг калијума. Г. се сеје у рано пролеће, од 5. до 20. марта. У индустријској производњи, у циљу рационалног коришћења комбајна за бербу, као и усклађености са линијом за прераду г., сетва се планира и обавља у одређеним временским размацима, најчешће сваких 3–5 дана. То је календарски метод, али метод топлотних јединица даје већу сигурност у планирању приспевања појединих сорти. У башти сетва се обавља у редовима – ручно или сејалицама, а високе сорте се гаје уз жичане потпоре. Оптимални склоп у производњи г. за индустријску прераду износи 100 биљака/м2, а граничне вредности су 80–120 биљака/м². Количина семена за један хектар износи око 200 кг. Дубина сетве је 4–6 цм. Наводњавање је обавезна мера у производњи г. за прераду. Берба младог г. обавља се у технолошкој зрелости која се одређује најчешће применом тендерометра, а према тврдоћи зрна.

ИЗВОР: Статистички годишњак ФАО 2010.

ЛИТЕРАТУРА: Вртарски гласник, 1894, 1; Б. Перић и др., Грашак, Бг 1984; М. Ђуровка, Гајење поврћа на отвореном пољу, Н. Сад 2009; Б. Лазић З. Илић, М. Ђуровка, Органска производња поврћа, Н. Сад 2013.

Михал Ђуровка

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)