ГЕПИДИ

ГЕПИДИ, германско племе које је првих деценија V в. из Ердеља дошло у подручје данашњег Баната, у то време под влашћу Хуна. После Атилине смрти 453, хунска држава је доживела слом, а племена у Подунављу, која су признавала хунску власт, осамосталила су се и покушала да заузму земље у којима би се населили. Г. су заузели области на Тиси и постали суседи Царства. После одласка Острогота из Срема на запад и југ, Г. су населили ову област и 474. први пут освојили Сирмијум. Међутим, већ после једне деценије Остроготи су се поново појавили у Панонији, али Г. им нису дозвољавали пролаз ка Италији. До сукоба ових народа дошло је на реци Улка (највероватније Вука код данашњег Вуковара), у бици у којој је погинуо гепидски краљ Трасарик. Г. су још неко време под својом влашћу задржали источни део Паноније, заједно са Сирмијумом, који је био седиште њихових владара, да би 504, побеђени од Острогота, пребегли у Дакију.

Г. су се вратили у Сирмијум 536. без дозволе Источног двора. Иако је, затим, Византија са њима склопила уговор, није се мирила са губитком Сирмијске области. Г. су, ипак, у Сирмијум вратили седиште својих владара и обновили рад ковнице новца, која је радила од 546. до 567. Емисије су издавали краљеви Турисинт и Кунимунд у име царева Јустинијана I и Јустина II. Али, желећи да спречи јачање Гепида, Византија је склопила споразум са Лангобардима, насељеним од 539. у Норику. Већ 546. они су заратили са Г., које су у више наврата поразили, пустошећи Панонију. Византија им је обећала помоћ, али је заузврат тражила да јој се врати Сирмијум. Потпуно ослабљени, Г. су били спремни и на то, те су после пораза њиховог краља Кунимунда од лангобардског краља Албоина 566, послали посланство у Константинопољ да траже помоћ. Иако су обећали да ће вратити Сирмијум и земље између Саве и Драве, по завршетку рата то нису учинили. У следећем сукобу са њима Лангобарди су у помоћ позвали Аваре и са њима, као својим савезницима, коначно 567. победили Г. То је био судбоносан потез за будућност Паноније и Подунавља. Лангобарди су се пред Аварима повукли према северној Италији, а гепидска држава је нестала. Византијци су успоставили управу над Сирмијумом, али само на кратко време. Остаци Г. у Војводини полако су се утопили у новостворену масу становништва под аварском доминацијом.

Материјална култура Г. је, као и њихова политичка историја, тесно повезана са остроготском, па је пронађене остатке тешко етнички издиференцирати. Археолошка налазишта на којима је констатован гепидски етнички елеменат концентрисана су у Војводини: Сремска Митровица (Sirmium), Суботица, Белегиш, Земун (Taurunum), Обреж, Јаково, Српски Крстур; затим у Подунављу: Београд (Singidunum), Стари Костолац (Viminacium). У највећем броју случајева реч је о налазима из гробова, појединачних или са некропола, које су, када је реч о Сирмијуму, Сингидунуму и Виминацијуму добрим делом истражене. У Сирмијуму су на више локација констатовани гробови који садрже покретне налазе који се могу везати за гепидску културу. У овом граду су откривени и трагови стамбених објеката који се могу приписати Г. -- отисци коља за градњу шатора или колиба, регистровани у северном делу палатијалног комплекса и око напуштеног римског храма у околини градског форума. Око ових објеката налажене су сиво печене и глачане керемичке посуде, украшене ромбоидним жигосаним мотивима, што је карактеристика гепидске керамике. У гробовима су регистроване појасне копче, гвоздени ножеви, перле и коштани чешљеви, а на остеолошком материјалу, на лобањи једног покојника, уочени су трагови вештачке деформације, што је обичај познат код више германских племена. Гроб из Мачванске Митровице имао је богатије прилоге, а поред фибула, ножа и перли, откривена је и сребрна копча са правоугаоним оковом, украшеним ровашеним орнаментима. Анализа археолошког материјала из гробова са некропола Бурдељ и више гробаља у Виминацијуму показала је да се могу издвојити три фазе гепидског материјала које обухватају период од почетка V до средине VII в. У финалној фази уочено је да се у мушким гробовима често налази оружје (спате, стреле, копља, умба) и да је археолошки материјал близак предметима карактеристичним за Лангобарде, Алане и Тауринге, што указује на присуство нове варварске групе на гепидској некрополи. Сличан феномен током VI в. уочен је и на гепидској некрополи у Сингидунуму, који су у то време држали Херули. То показује да су Г. при крају постојања њихове државе били у контактима, како савезничким тако и непријатељским, са многим суседним племенима.

ЛИТЕРАТУРА: Vogel (ур.), Ennodii Panegyricus dictus Theodorico regi, Monumenta Germaniae Historica, Auctores antiquissimi VII, Berolini 1885; J. Haury (ур.), Procopii opera, De bellis: Bellum Gothicum, Lipsiae 1906; G. Diaculescu, Die Gepiden, Halle 1922; Д. Димитријевић, J. Ковачевић, З. Вински, Сеоба народа, Земун 1962; M. Mirković, „Sirmium -- its History from the I Century A.D. to 583 A.D.", у: V. Popović (ур.), Sirmium, I, Bg 1971; Д. Мркобрад, Археолошки налази сеобе народа у Југославији, Бг 1980; S. Ercegović Pavlović, „An Eastern Germanic Grave from Mačvanska Mitrovica", у: N. Duval, E. L. Ochsenschlager, V. Popović (ур.), Sirmium, IV, Bg 1982; В. Поповић, „Украсни делови ношње и накит од сребра у периоду Сеобе народа", у: И. Поповић (прир.), Античко сребро у Србији, Бг 1994; V. Ivanišević, M. Kazanski, A. Mastykova, Les nécropoles de Viminacium à l`époque des Grandes Migrations, Paris 2006.

И. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)