ГАЈ, Људевит

ГАЈ, Људевит, књижевник, правник, вођа Илирског покрета (Крапина, 8. VII 1809 -- Загреб, 20. IV 1872). По оцу Јохану, апотекару, и мајци Јулијани Шмит, књижевници, немачког је порекла. Основну школу завршио је у родном месту, латинску гимназију похађао је у Вараждину (1821--1826), а немачку у Карловцу (1826). Филозофију је студирао у Бечу (1826) и Грацу (1827--1828), а право у Пешти (1829--1831). После студија вратио се у Крапину. Почетком 1832. прешао је у Загреб, био бележник при Банском столу па приправник код адвоката Игњата Русека у Вараждину. Докторирао је у Лајпцигу 1834. У Грацу, у ђачком удружењу „Илирски клуб", научио је ћирилицу, упознао Вукове народне песме и штокавско наречје. Тамо је на њега знатно утицао Мојсије Балтић, а у Пешти Јан Колар. Прве литерарне радове, спис Die Schlösser bei Krapina и приповетку Kowoschka, der Räuberhauptmann, објавио је 1826. У то време испевао је на немачком збирку песама Poetische Versuche, која је остала у рукопису. Упоредо с песмама на немачком писао је песме на кајкавском наречју. Без значаја у књижевности, међу Хрватима је стекао велик углед бавећи се политиком у коју је ушао за време снажних мађарских насртаја на Хрватску с намером да је мађаризују. Подељени на више области с јаком покрајинском а слабом националном свешћу, Хрвати су почели подлегати мађарским притисцима. У таквој ситуацији схватио је да је неопходно радити на стварању ширег, не само хрватског него и јужнословенског фронта против северног суседа. С тим циљем, а свестан велике улоге у изграђивању националне свести коју имају јединствени језик и књижевност, 1830. објавио је брошуру Кратка основа хрватско-славонског правописања. Јединственим правописом намеравао је да обједини све кајкавце, а усвајањем штокавштине да повеже све Јужне Словене. Реформом правописа, који је требало да постане јединствен за све Јужне Словене који су писали латиницом, хтео је да за њих створи заједнички књижевни језик. Како је његова брошура поред језичко-књижевних намера имала и јасан националан и политички задатак, њоме се наметнуо као предводник Илирског покрета. Добар пропагатор, 1833. испевао је песму Још Хрватска ни пропала, која је прихваћена у јавности, постала узор за тзв. буднице којима су ширене идеје илираца. Да би Илирски покрет био што успешнији, а свестан значаја новина, уложио је много труда да добије дозволу за њихово издавање на хрватском језику. То му је пошло за руком и 1835. почео је да издаје Новине Хорватске с недељним књижевним прилогом Даница Хорватска, Славонска и Далматинска, које је штампао кајкавским наречјем. Већ 1836. преименовао је Новине и Даницу у Илирске народне новине и Даницу илирску и штампао их штокавским наречјем. Личну штампарију отворио је 1838. Из политичких разлога Бечки двор је 1843. забранио употребу илирског имена и илирских симбола. После тога нашао се на низбрдици. На политичку сцену вратио се у време Револуције 1848. Његовим залагањем у Загребу је 25. марта одржана Велика скупштина Народне странке која је обзнанила политички програм „Народним захтјевима". По слому Револуције ставио се на располагање Бечком двору и своје новине продао је аустријској влади. После пораза Баховог апсолутизма покушао је да се укључи у политику. Кандидовао се на изборима за Сабор Хрватске 1861. и 1865, али је оба пута поражен. По природи био је политички занесењак и не довољно реалан у својим плановима за које је потребна позамашна средства тражио у Русији, Србији и Аустрији. Више година у Србији је у највишим круговима наилазио на срдачан пријем. Срби су с њим радо сарађивали и излазили у сусрет његовим захтевима. Међутим, својим поступцима се искомпромитовао, најпре кад је од кнеза Милоша Обреновића, који се 1848. нашао у Загребу, изнудио позамашну суму новца. Своју несталност и политичку непостојаност показао је и кад је на његову молбу влада Србије одлучила да му поклони потребну количину ћирилских слова како би своје новине штампао ћирилицом. Кад му је јављено да су слова спремна и да их може преузети, он их је одбио. Срби су прозрели његову моралну нестабилност, неискреност и да своје услуге богато наплаћује. Откривена документа из бечких архива потврђују да је био у дослуху с кнезом Метернихом и да је још пре Револуције 1848. радио за владу Аустрије. У обимној рукописној заоставштини која се налази у Загребу остале су кајкавске пословице и попевке, као и дело Bibliotheca Illirica, први библиографски покушај код Јужних Словена.

В. Ђ. Крестић

Г. је прихватио идеје Ј. Колара о словенској узајамности, реформисао хрватски правопис и под утицајем српских народних пјесама и Качићевог Разговора угодног народа словинског поставио штокавски дијалекат као основу хрватског књижевног језика. Као уредник Данице илирске (Загреб, 1835--1849), повезао је с илирском идејом о народу једног имена на простору Јужних Словена један круг писаца Срба из Хрватске и Војводине (П. Прерадовић, О. Утјешеновић Острожински, Б. Петрановић, П. Јовановић, уредник Бачке виле, М. Поповић), у основи рачунајући да Срби напусте своје национално име, што је изазвало отпор водећих српских интелектуалаца (В. Караџића, Ј. С. Поповића, Т. Павловића и др.). Вуково рјешење односа језика и писма утицало је и на Г. реформу хрватске латинице (Кратка основа хорватско-славенскога правописања, Будим 1830). Изузетно је уважавао Доситејево залагање за језичко јединство народа на простору од Баната до Јадрана и несумњиво утицао (нарочито посредством Данице) на тјешње везе између српске и хрватске књижевности, односно на ширење идеје југословенства.

Д. Иванић

ДЕЛА: Slavoglaszje iz Zagorja preizvishenomu i viszokopoglavitomu gozpodinu Stefanu Osegovichu, Zg 1832; Vsze vu vszem ztvorenyu vlada, Zg 1832; Kosenke ilirske, Zg 1835; Napoleon i Kraljevina Iliria, Zg 1850; Gedanken zum Ausgleich Croatiens und Slavoniens mit Regierung, Agram 1864.

ИЗВОРИ: В. Дежелић, Писма писана дру Људевиту Гају и неки његови саставци, Зг 1909; Г. Јакшић, „Извештај дра Људевита Гаја о Србији", СКГ, 1924, 11; В. Ћоровић, „Један меморандум Људевита Гаја о приликама у Србији из 1846. године", Споменик, 1925, 62; Г. Јакшић, Преписка Илије Гарашанина, 1839--1849, I, Бг 1950; Ј. Хорват, J. Равлић, Писма Људевиту Гају, Грађа за повијест књижевности Хрватске, 26, Зг 1956.

ЛИТЕРАТУРА: В. Дежелић, Др Људевит Гај, Зг 1910; П. Поповић, Југословенска књижевност, Лондон 1917; Ђ. Шурмин, Кнез Милош у Загребу 1848, Споменик СКА, 1922; Ф. Шишић, „Кнез Милош у Загребу", Југославенска њива, 1924, 1; И. Мамузић, „Илиризам и Срби", Рад ЈАЗУ, 1933, 110; Љ. Дурковић Јакшић, „Гајев покушај да издаје Народне новине ћирилицом", ИЧ, 1954, 4; С. Гавриловић, Срем у револуцији 1848--1849, Бг 1963; Љ. Дурковић Јакшић, Бранислав, Први југословенски илегални лист 1844--1845, Бг 1968; В. Крестић, Хрватско-угарска нагодба 1868. године, Бг 1969; М. Живанчевић, „Људевит Гај", ЗМСС, 1973, 3; J. Хорват, Људевит Гај, његов живот, његово доба, Зг 1975; Д. Страњаковић, Илија Гарашанин, Краг. 2005.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)